Прича која је дирнула целу Србију: "Из снега је вирио прамен косе, а онда се чуо тих дечји вапај... Бог је спасио" Петогодишњу девојчицу секунде су делиле од смрти, чудом преживела ледену ноћ на Златару

Један, на дан када ју је родила мајка, а други када је 1994. године на невероватан начин спасена из мећаве у родној Ојковици и за длаку избегла сигурну смрт.

Прича о петогодишњој девојчици нађеној у сметовима под скутом мртве баке Јованке и данас се препричава по селима око Нове Вароши у Златиборском округу.

Са страхопоштовањем, са сузама, она је у међувремену постала мит, епска прича о девојчици коју је само Бог спасао и вратио у живот.

- Ни сам не знам што смо тог јутра, снег је био велики, сметови на све стране, страховита хладноћа, нас петорица ловаца, мој син Јован, комшије Раде и Доброса, и Јованов шурак Мирослав Мутавџић кренули тим путем, ка сеоској црквини, према месту на ком је у давна времена била црква. Као да нас је бог тог јутра окренуо на ту страну којом смо ретко кад ишли - испричао је раније Марјан Роговић из Ојковице, сведок и актер спасавања.

Приметио је прамен косе у снегу

Километар од последњих кућа у селу, у смету, Раде је, наставља Марјан, приметио прамен косе који је вирио из снега.

-Око нас су били керови, почели су да лају, Раде је викнуо, просто је крикнуо: "Марјане", у том тренутку из смета чуо се сасвим тих вапај, звук детета. Притрчали смо, почели да разгрћемо снег, нашли смо најпре Јованку, била је мртва, укочена, смрзнута, а онда смо под њеним скутом угледали детенце, девојчицу, једва смо је ишчупали из бакиног загрљаја - прича Марјан

У девојчици је, наставља причу Марјанов син Јован, још један од сведока и актера драме изнад Ојковице, била тек мрвица живота, питање трена кад ће престати да дише.

- Подигли смо девојчицу, пригрлили, сећам се, рукице су јој биле укочене од мраза, једва је дисала, била је изнемогла, није било друге, трчећи смо је донели до првих кућа, до комшија. Кад смо прекорачили праг, девојчица се поново снемогла, помислили смо да је губимо. Онда је Горица, домаћица куће, почела да јој даје дисање уста на уста, девојчица се некако повратила, звали смо лекаре - прича Јован.

Право чудо

Тек после, спасиоци су сазнали, Јованка је претходне вечери, око пет увече кренула из суседног села, од своје сестре ка својој кући, за руку је повела и унуку Мирјану. Шта се после десило, не зна више нико.

Било је питање минута када ће девојчица престати да дише

Претпостављају да се Јованка у сметовима, носећи Маријану, уморила, да је села да се одмори па је сан преварио, или, пре ће бити, да је у немогућности да настави даље, легла у смет, загрлила девојчицу, ставила под свој скут и тако заноћила.

Ујутру, под Маријанином главом нашли су њене опанке, као да су намерно тако постављене да јој глава не буде у снегу. Истина је и да је ноћ коју су бака и девојчица провеле у снегу, од пет или шест увече до 11 сати следећег дана, кад су их нашли, била једна од најхладнијих те зиме, да је читаве ноћи изнад села беснела мећава.

- Маријану је те ноћи Бог спасао, ми смо били само извршиоци. Питање минута било је кад ће девојчица престати да дише, кад ће се смрзнути, да смо мало закаснили, не бисмо успели. Право чудо је и то што смо тог јутра наишли баш тим путем, да нисмо отишли десет или 20 метара лево или десно, прошли би, не бисмо их видели и Маријана би се смрзла - причају Марјан и Јован.

Чекала баку у болници

Кад су плавокосу девојчицу истог дана довезли у болницу у Ужицу, легла је на крај кревета. Кад су питали зашто, одговорила је:"Чекам баку да и она легне са мном".

Девојчица није знала у том тренутку да је њену баку претходне ноћи однела бела смрт. 

Лекарима је испричала да је њена бака, којој је, могуће је, позлило, те ноћи ишла и падала притом, да је у једном тренутку рекла: "Мајо, иди сама кући", али она није хтела. 

Испричала је, пише у исечку из новина, у тексту Драгољуба Гагричића, да је бака заспала, а и она с њом на пртини док је беснело невреме.

Маријана данас живи и ради у Београду, где је удата и има четворо деце. Још чува исечак новина из 1994. године, потресну причу коју је тада објавио Драгољуб Гагричић.

- Кад порасту, мојој деци испричаћу како је њихова мајка преживела у сметовима изнад Ојковице. Мала сам била, те ноћи се не сећам, ни спасавања, све су ми касније испричали. То је моје друго рођење, мој други рођендан, који славим сваке године. Јована сам окумила, ти људи који су ме пронашли, спасили, мој су род најрођенији, сваки наш сусрет буди емоције, донесе сузе, да није њих, не би било ни мене - каже Маријана.

Србија Данас/Курир