ОНИ ПОЗНАЈУ СВАКИ ЋОШАК СРБИЈЕ! Ево које дестинације препоручују - а ону коју сматрају најлепшом, мало ко је посетио

Миленко Стефановић више од две деценије наше најмлађе учи свим тајнама планете земље. Као наставник географије у Основној школи "Мито Игумановић" у Косјерићу до сада је извео на пут бројне генерације, али му ентузијазма не понестаје. Стална жеља за знањем и откривањем нових места мотивише га у непрестаној потрази за најлепшим дестинацијама, посебно у Србији. Зато је и одлучио да са пријатељима оснује планинарско-еколошко друштво Субјел.

- Наше друштво основано је 2007. године баш на Субјелу. То је најуочљивија планина и својеврстан симбол нашег краја. Планинари знају да се његов купасти облик уочава са готово половине територије Србије. Он нам је често и оријентир, сваки пут када освојимо неки врх, окрећемо се у правцу Субјела и тражимо га погледом - објашњава Миленко.

Поред спортских удружење афирмише и културне активности.

- Према статистици Планинарског савеза Србије за 2019. годину понело је чак две титуле: највећи број младих на планинарским турама и највећи број изведених планинарских акција током претходне године. Речи Јована Цвијића "Географија се учи ногама" најбоље илуструју начин на који се упознајемо са својом, али и свим осталим земљама. Жеља за новим искуствима је присутна, али је све мање непознатих места. Крајњи југоисток Србије, односно, тромеђа Србије, Северне Македоније и Бугарске је једини преостали део наше земље који нисам стигао да истражим - истиче на почетку разговора Миленко. 

Крај и време у коме је одрастао били су пресудни да планинарење и боравак у природи не постану само његов хоби, већ начин живота.

- Одрастао сам и живим у Пожеги, радим у Косјерићу и са сигурношћу могу да тврдим да је Западна Србија богомдан простор за љубитеље боравка на отвореном. Планинарењем се бавим цео свој живот, а организовано од када сам почео да радим као професор географије. Идеја је била да усадим и развијем љубав према природи код својих ученика - прича Миленко.

Каже да су за успех у планинарству потребни стрпљење и велика љубав.

- Било је потребно време како бих стекао довољно искуства и знања пре освајања виших врхова. Са искуством расту и амбиције. Преко Овчара, Каблара, Повлена, Субјела, стигао сам до Риле, Татри и Алпа. Требало је да прође 9 година пре него што сам освојио свој највиши врх - Монблан, на 4.807 метара надморске висине. Тај подухват из 2009. године заузима посебно место у мом срцу. Ипак, највиши врх није био крај мојих жеља. Надам се да ћу успети да реализујем одлазак на Арарат у Турској и Дамаван у Ирану. Верујем да су обе дестинације реалне и достижне знању и способностима које поседујем. Панорамски поглед са било које планине инспирише и представља посебан доживљај, тај осећај задовољства када освојите врх на који се пењете не може се описати речима - објашњава наставник.

Тешко му је да издвоји само једну локацију у Србији која је на њега оставила највећи утисак. Али ако мора, то би био Повлен.

- Повлен није само најлепши, због близине га доживљавам својим и због тога ће ми увек бити најдражи. Гледајући на Север, до Татри нема више планине. Иако највиши врх достиже свега 1.347 метара, његова неприступачност представља највећи изазов бројним планинарима, не само из Србије већ и света. Кривудави путеви кроз густе шуме и дубоки речни кањони воде до малих села за која је тешко поверовати да постоје. Код кањона Трешњице под Повленом настанио се белоглави суп којем је то, уз кањон реке Увац, једини сигуран азил на овим просторима - каже Стефановић. 

Миленко издваја и незаобилазне Столове, који се налазе између Ибра, Рибнице и Брезанске реке.

- Ову планину југозападно од Краљева красе прелепи дивљи коњи. Уздиже се као кула над долином векова у којој се налазе манастири Жича, Градац и Студеница. На њима се налази и Маглич, средњовековно утврђење са 8 кула, које је од 2013. године богатије и за Екомузеј. Не зна се са сигурношћу када је тврђава подигнута, али се сматра да је подигао Стефан Урош И, син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, после монголских продора, како би спречио нове најезде кроз Ибарску клисуру. У његовом подножју налази се и долина јоргована, коју је по предању засадио такође Стефан Урош И, како би у њој дочекао своју будућу супругу Јелену Анжујску - наставља причу Миленко.

За све планинаре који воле путеве богате лековитим биљем издваја Ртањ, а ова планина позната је дестинација и свих планинара аматера.

- Допада ми се њихова мистика, а мало ко зна да је Ртањ крајњи југ планинског венца Карпати, који се протежу на чак 1.500 километара. Познато је да је Ртањ чувен по афродизијачкој трави, од које се прави чувени ртањски чај, а импресиван је податак да се чак 18% флоре која расте у Србији налази на Ртњу - прича он.

Миленко објашњава да је Сува планина посебна због осећања које имате при пењању на врх.

- Многи планинари стичу утисак да је планина доста виша и да јој недостаје друга половина, због окомите северне стране. Ако Румуни свој део Карпата зову Трансилванским Алпима, мирне душе Сува планина може бити названа Алпи југа Србије, као што је то приметио Јован Цвијић. Занимљиво је да је ово подручје познато као најтоплије и најсувље место у Србији, па не чуди како је планина добила име - додаје овај наставник.

Србија нема море, али зато располаже свим другим богатствима које нам је даровала природа - од Паноније до сплета планинских венаца Динарида, Карпата и Родопа који је резултовао великим бојем, не толико високих, али изузетно лепих планина. Плодне долине испресецане бистрим рекама, пружају прилику за брзи бег од урбане средине и свакодневног живота у затвореном простору.

Каже да припрему сваког планинарског похода са својим ученицима започиње и завршава испред карте у школској учионици.

- Планирамо и договарамо се где, куда и како, а после акције анализирамо где смо били и шта смо радили. Свако од нас је посебан, у погледу психо-физичких способности, своје ђаке учим да упознају себе и своје могућности. То је пресудно, а кондиција је само резултат жеље и воље. Савет који увек дајем свим планинарима који први пут иду са мном је: дођи, пробај, сваки следећи пут ће бити боље. Најмлађи планинари које сам водио у пешачке туре имали су свега пет или шест година, а најстарији активни члан нашег планинарског удружења има чак 73 године - поделио је Миленко.

У његовом планинарском ранцу неизоставно се налазе флаша воде и резервна мајица. У зависности од врсте активности и дестинације ту су и кишна кабаница, планинарски штапови, енергетски богата храна, суво воће, средства за заштиту од сунца... 

У кафи највише воли да ужива на тераси планинарског дома или испред шатора. Без овог напитка не започиње дан.  Период изолације донео је нова правила понашања, па је највише уживао у кафи код куће.

- Мирис домаће кафе ме најлакше разбуди, чак и током хладних и кишних јутарњих часова. Снажан укус и јачина Донцафé Стронг кафе део су моје свакодневице, а често је са мном у термосу и током обиласка по Србији. И међу планинарима има доста љубитеља кафе, па невероватне приче уз пуно смеха испредамо током пауза које правимо на путу до новог врха - прича он.

За наредни период Миленко има много планова, а како примећује, времена је током 2020. године све мање. „Одустали смо од акција у иностранству, па ће Доломити морати да сачекају неко боље време. Зато ћемо се посветити истраживању Источне Србије у којој су Ђердап, Мироч, Загајачка брда. Бићемо и локално активни, јер одавно нисмо обилазили крајеве у којима сам одрастао, чему се неизмерно радујем.ˮ