ШАЛА НАС ЈЕ ОДРЖАЛА, ЗАТО ШАЛИ ХВАЛА - АНЕГДОТЕ ТОКОМ БОМБАРДОВАЊА: Од "бомбар дана" до "ово је као у ко то тамо пева"
У коментарима који су уследили испод објаве, било је описа заиста комичних ситуација
Шала нас је одржала, зато шали хвала, обично уме да каже наш народ када су у питању недаће кроз које смо прошли током деведесетих година прошлога века.
Доктор специјалиста саветује: СИГУРАН НАЧИН да избегнете стомачне тегобе на путовањима!
ГРАД НА ЈУГУ СРБИЈЕ НАЈТОПЛИЈИ! Рекордна температура - земља и асфалт ГОРЕ
УЈЕД СТРШЉЕНА, МОЖЕ БИТИ КОБАН! Ово је пар савета који вам могу спасити живот - сви праве исту грешку када ваде жаоку
Управо подстакнут тиме, један корисник форума Редит, упитао је кориснике из Србије да ли имају неке анегдоте везане за бомбардовање Југославије 1999. године, те и ако их имају, да их поделе у виду коментара испод његове објаве.
- Ако имате неке анегдоте из 1999. године у време бомбардовања, испричајте, биле оне лепе, ружне или било какве. - написао је он.
У коментарима који су уследили испод објаве, било је описа заиста комичних ситуација, али и једна права љубавна прича у којој је мушкарац описао како је са садашњом женом почео да се забавља захваљујући ваздушној опасности.
- Ево једна моја. Седимо друг и ја у кафићу јављају да почело бомбардовање. Мук одједном и сви се купе и иду кући, трче у подруме. Друг и ја кренули назад у село из града пошто ко је још луд да стоји у сред града. Док смо возили срели смо девојку која је ходала мирно јер није ни знала, ми стали да је повеземо, испостави се да је она село до нашег. Ми је позвали да се дружи ту ноћ са нама. Ми се упознали лепо, скапирали се и од тад почели да се чешће виђамо. После пар излазака, смувао сам ту девојку, данас ми је супруга. - написао је он.
Следећи корисник, испричао је породичну анегдоту у којој су главни актери били његови бака и дека, али и једна бунда.
- Прилажем анегдоту о бабиној бунди: Моји у другој соби, баба гледа Есмералду, ја се играм са братом. Не сећам се сирена (да ли их је уопште било?), али одједном паника, пакујемо се у кола по мраку. Било је хладно, сва светла у солитеру попаљена, али нико на улици. Све мртво, сви несто чекају. Деда нас вози у викендицу, моји остају у стану, морају да раде сутра. Баба се на пола пута до викендице сети да јој је остала бунда у стану. Је*еш бомбе, мора она по своју бунду. Хоће жена да лепа умре. Деда, луд као и она, окрене кола и вози назад по бабину бунду. Хоће главу баби да ишчупа, али ипак вози. Не због бабе, него што је он платио бунду и не воли да баца паре - навео је он.
Изгледа да су баке и деке били највећи чувари деце током бомбардовања, пошто је још један Редитор написао како је прве дане НАТО напада на нашу земљу, провео код деде на селу, где је као десетогодишњак, добио прави војнички "дрил".
- Био клинац, моји се уплашили за мене да будем у Ваљеву са њима јер су мислили да ће сравнити Ваљево са земљом. И тако, пошаљу ме код, глупо је рећи, ал већ скоро излапелог деде на село. Оно што нису схватали (озбиљно) јесте да је деда Вукан био луд ко струја. Када су ме довели први дан све нормално, други дан, дођи да те деда научи како да користиш пушку. Трећи дан, деда поче да ми прича како је важно знати руковати пушком јер ће можда Амери доћи и с копна па се ваља знати одбранити. Пети, шести дан даде ми шлем што је ћапио из војске и стави ми на главу и рече "ако чујеш да пуцају њега натакнеш не на главу него на циганчицу (како је звао пушку) па га истуриш преко, ако га не поцепају мецима е тек тад га стављаш на главу и излазиш" нешто тако, давно је било Углавном, после десетак дана дођу моји да ме обиђу, кад су видели мене у пуној ратној опреми како држим пушку и гађам чепове пива натакнуте на ограду, колико одмах су ме покупили и вратили кући Ето, прошао сам војну обуку са неких десетак година, и преживео бомбардовање хвала Богу, и драго ми је што у тим годинама нисам морао доживети да кркнем неког јенкија или он мене у главуџу", детаљно је описао он боравак код деке и побрао велики број позитивних интеракција испод свог поста.
Бака и дека су још једном били главни актери приче, ал овај пут, због рада на земљи током бомбардовања. Наиме, док су његови вршњаци у граду били у склоништу, овај Редитор је током ваздушних опасности био на њиви.
- Анегдоте? Благо вама који имате, мене и брата су баба и деда вукли са собом у њиву, ја сам цело бомбардовање провео ручно окопавајући њиве док авиони лете око главе. Брат ми замало није умро јер је астматичар а лекове нисмо могли да нађемо, не сећам се радо тог дела живота - закључио је он.
Следећи корисник Редита, описао је две анегодите које данас можда делују смешне, али су те 1999. године, биле и више него стресне.
- Сећам се панике у мојој згради кад су комшије погрешно протумачиле сирену као знак за опасност против хемијског оружја (делили су се памфлети са упутствима шта који звук значи). У наредних пола сата сви смо били у паници и умишљали да нешто чудно мирише у ваздуху.
- Други пут ми у аутобусу који се поквари насред пута одмах поред рудника ( за који се причало да је могућа мета). Ми изашли напоље из аутобуса, зачула се сирена баш у том тренутку а неко каже: "Ово је као у филму Ко то тамо пева" - написао је он.
Следећи Редитор описао је ситуацију које се сви добро сећамо, а која је владала у склоништима током бомбардовања.
- Само прво вече бомбардовања сам био у склоништу (имао сам 11 година), народ у некој врсти шока у склоништу, страх, неизвесност, мржња, родољубље помешани у устајалом ваздуху док није ушао неки лик, помало нацврцан и ушавши у склониште изјавио: "Бомбар дан." Сви прснуше у смех и настаде спрдња целовечерња уз гитару, песму, картање...
