Почеци тетовирања У СРБИЈИ КРИЈУ УЖАСАН ЗЛОЧИН : "Жене су на грудима ОВО ЦРТАЛЕ да огаде прву брачну ноћ"
Прве тетоваже у српском народу били су крстови
Прве тетоваже у српском народу били су крстови које су Српкиње носиле на грудима. Зашто? Зато што су их Турци отимали прву брачну ноћ и Срби су се сналазили тако што су покушавали да им "огаде" тај обичај – увод је у историју тетовирања Срба.
Прочитајте и:
Ова прича тату мајстора Ђорђа Ђунисијевића сугерише да су национални мотиви дубоко укорењени у српској култури. Као власник једног тату студија зна да су и даље популарни, те да су чести захтеви љубитеља такозваног боди арта (уметности тела), чији су најчешћи облици тетоваже и пирсинзи, грбови и портрети историсјких личности – војсковођа, припадника политичких покрета, али и светаца, затим цркава, манастира и уопште верских мотива.
- То су први познати примери тетовирања код нас. Моје мишљење је да то данас није потребно. Не треба да се тетовира бројаница, једноставно се купи – прича Ђунисијевић истичући да је његово правило да "не ради светитеље".
Како каже, у разговору са људима од вере дошао је до закључка да им није место на кожи, већ искључиво на иконама и фрескама. Додаје да Срби тетовирају Дечане, Грачаницу, светиње у којима су крштени... Мада има своја ограничења, не види проблем у жељи за исцртавањем националних мотива, постављајући питање зашто је срамота носити лик Хајдук Вељка, док су кинеска слова, трибали и јапански змајеви, иако својствени источњачкој култури, овде друштвено прихватљивији.
► Остале фотографије из галерије погледајте кликом на стрелице
Исцртава спојена три прста – симбол Светог Тројства, крстове који су, у крајњем случају, у основи српског грба, али и косовске божуре, по жељи дама.
- На моје велико изненађење често се појављују жене са захтевом да тетовирају националне мотиве. Углавном су то косовски божури или други цветови који симболизују одређени део српске историје – побраја уз напомену да му долазе сликари, лекари, војници, полицајци, те да је везивање тетоважа за имиџ "жестоког момка" одавно превазиђен стереотип.
Са друге стране, црква се није званично оградила од тетоважа, мада је начелно против.
Највећа је сестринска љубав: Жене убијају, али не браћу! Ево колико се то пута десило код нас
- Нигде нећете наћи да је Свети синод издао саопштење. Ипак, у Старом завету, трећој књизи Мојсијевој, 19. поглављу, стих 28 стоји (3. Мојсијева 19, 28.): "За мртвацем не режите тела својега, нити стављајте тетовиран знак на себе, јер сам ја Господ". Иако данас верници не живе под Старим заветом, чињеница да постоји заповест против тетовирања треба да нас натера да се замислимо над тиме шта радимо – објашњава верски аналитичар Драшко Ђеновић.
Мада каже да у очима Бога не постоје велики и мали грех, тетовирање ипак не би назвао "смртним" грехом, али би исцртавање верских мотива на телу свакако назвао фолирањем.
- Ми се показујемо делима. Ако ћу ја да имам крст на грудима, а онда да идем да пијем, да се коцкам, да млатим жену, да не живим хришћанским начином живота, могу цео да се истетовирам. Бог гледа срце, а не шта је на нама – додаје именујући такве појединце "набеђеним православцима".
Сматра да се најчешће не ради о оцрковљеним људима, те да такви не представљају модел просечног хришћанина.
- Такве најчешће налазимо у кафанама, кафићима или теретанама. То нису места грешна сама по себи, али то су људи који се не причешћују и не посте, чији гест није прикладан цркви – наводи уз напор да не осуди, али да истакне небогоугодност поступка.
Према речима Ђеновића, прави верник нема потребу да своју веру доказује тетоважом. Једини случај у којем би, тврди он, одобрио такво исказивање религиозних осећања, јесте тамо где је хришћанство забрањено, као у примеру подземних руских цркава за време комунизма.
