СРБИЈА И БУГАРСКА ТРЕБАЛО ЈЕ ДА БУДУ ЈЕДНА ДРЖАВА, А ОНДА ЈЕ СВЕ КРЕНУЛО ПО ЗЛУ: Десиле су се три клучне ствари!
Кнез Михаило Обреновић потписао је Букурештански споразум са Бугарским одбором којим је требало да се створи заједничка држава Срба и Бугара, али је онда наравно све пошло по злу.
Почетком 19. века Срби и Бугари су још увек били део Отоманске империје. Срби, на граници са Аустријом, били су ослобођени од Турака с обзиром да су Хабзбурзи неколико деценија владали нашим тлом у 18. веку, али Бугари нису били те среће.
РАДОСТ КОЈА НЕМА ЦЕНУ: Меридиан посетио децу на Косову и Метохији (ФОТО)
КИНЕСКА ВАКЦИНА ОД СУТРА КОД НАС: Нећете веровати колико доза Синофарм цепива стиже у Србију
ТУГА! Преминуо познати српски психијатар - изгубио битку са короном
Бугари су учествовали у Првом и Другом српском устанку, а у Београду је била формирана и бугарска чета која се обучавала за ослободилачки рат и учествовала је на нашој страни и у уличним борбама након инцидента на Чукур-чесми.
Србија је имала велику подршку Француске а Наполеон III је на нас гледао као на балкански Пијемонт. Са таквом подршком, kKnez Михаило Обреновић 14. јануара 1867. године потписује у Букурешту са Бугарским одбором уговор о заједничкој држави Срба и Бугара, које је требало да на крају буде краљевство.
Три ствари које су стале на пут заједничкој држави
Дана 22. јануара 1867. године, Француска објављује свој програм за реформе у Турској према коме би Србија била стожер свих Словена. Али онда све пропада у три корака.
Прво, у недељу 10. јуна 1868. године, браћа Павле и Коста Радовановић извршили су атентат на кнеза Михаила.
Друго након Француско-пруског рата у коме су Немци понизили своје непријатеље и чак заробили Наполеона ИИИ, који је збачен са власти, Србија је изгубила главни ослонац у међународној политици јер су француски интереси протерани са Балкана. Ото фон Бизмарк, који је гајио велике симпатије према Србима, није имао снаге да иде против Аустрије, која није желела да се велика словенска држава ствара у "њеном дворишту".
Русија је такође била против, што се показало у трећем кораку распада идеје о држави Срба и Бугара. Руси су изабрали Бугаре као инструмент својих империјалистичких тежњи и подржали максималне територијалне претензије бугарских националиста а када је потписан Санстефански споразум, они су планирали да Бугарима дају Ниш, Приштину, Призрен и Охрид. Све до Сан Стефана, кнез Милан је био слепо одан Русији а после тога окренуо се Аустрији, увидевши да са Бечом и Берлином барем знамо на чему смо. Захваљујући Немачкој и Аустрији, Санстефански мир је поништен а Српско-бугарским ратом из 1885. године забоден је последњи ексер у ковчег замишљеног "Уједињеног Краљевства Срба и Бугара".
