Српски посмртни обичаји: Сви знате ко су биле НАРИКАЧЕ, а знате ли за ДУШНОГ БРАВА? Њему иде све ПОКОЈНИКОВО
Обично нариче више жена у глас, али све зависи од случаја до случаја.
У погребним светковинама које се састоје од низа обичаја, све у зависности у којем делу Србије се спроводе, један од битнијих елемената како је још забележио Вук Стефановић Караџић, јесте тужбалица или нарицање. Песме тужбалице у којима се оплакују мртви обично су певале жене, негде се оне називају тужилице али највише коришћен назив за ове жене јесте нарикаче.
ОБРАТИТЕ ПАЖЊУ НА ЛЕГИТИМАЦИЈУ! Данас креће ПРОБНИ ПОПИС! Ево шта ће вас све питати!
НОВА ОПАСНОСТ: Секте у Србији све више ВРБУЈУ нове чланове ПРЕКО ИНТЕРНЕТА, упозоравају стручњаци!
ОДМАХ ПОГЛЕДАЈТЕ! Нокти ОТКРИВАЈУ да ли имате ТЕШКУ БОЛЕСТ, ако приметите ОВУ промену, ОДМАХ КОД ЛЕКАРА
О нарикачама - женама које током погреба оплакују покојника, мало је писаних извора. Обично се спомињу у источним деловима Србије, у Херцеговини, Лики, Славонији, врло мало у Војводини. Нарикаче су се у давној прошлости плаћале да присуствују сахранама и да гласно "наричу".
Обичај у Војводини, како је испричала Мирјана Милошевић из једног банатског села чија је породица колонизирала у Банат, био је да тетке, ујне, заове, куме и жене које су биле у родбинским везама са покојником/цом, наричу, односно жале:
- У Босни одакле смо ми родом, за покојником су увек "певале" најближе рођаке, тако је и у Војводини било некада, обично по селима која нису имала капеле. Преминули су се остављали у кући, дан или два, а обичај је био да се најближи сакупе и да седе око ковчега, обично се целу ноћ седело са породицом.
Жене које на глас наричу су оне које су добро познавале покојника, то су ћерке, тетке, ујне, заове, свекрве… Покојник се оплакивао у тренутку смрти ако је преминуо у кући, затим када се ковчег са поворком износи из куће и пре него се покојник сахрани и закопа.
ИЗУМ који ће смањити проценат саобраћајних несрећа за 30 одсто од 2022. у свим новим аутомобилима!
РЕЧИ КОЈЕ КИДАЈУ ДУШУ! Прва исповест оца НЕБОЈШЕ ГЛОГОВЦА: Шалио се и смејао, сутрадан га није било! Болест била јача, узела нам га за месец дана
Шта се крије иза пријава да људи са БЕЛИМ КОМБИЈЕМ киднапују српску децу?! Истина је СРАМОТНА!
Нарицање је гласно и тужно, током тужбалице спомиње се покојникова породица која га је остала жељна, уколико није дочекао унучиће да их никада видети…Времена су данас другачија, сада свако село има капелу где се покојник доводи, док су некада све обављали из његове породичне куће, обично у оној у којој је рођен.
Нарицање се није плаћало, то су радиле рођаке које су заиста жалиле за умрлим. Из срца се нарицало, туговало а песма би обично настајала у датом тренутку. Некада би то имало риму, некада не.
Обично нариче више жена у глас, али све зависи од случаја до случаја. Старије жене и данас некада наричу, оплакују, нарочито када умре неко млад.
Погребне светковине спроводе се уз низ обичаја који се разликују у многим деловима Србије, а негде се још увек поштују они прастари. У околини Обреновца постоји необичан чин током четердесетодневног помена покојнице.
Реч је о "душном браву" овну који се прво дарива, а потом коље. Како су објаснили чланови породице, обично се током давања помена коље ован или во, у овом случају жртвена животиња је ован. Он се прво окити венчићем од цвећа, а затим му се приноси све оно што је покојница волела.
Трпеза се спреми најразличитијим послатицама, обично оним које је покојник за живота волео. Овну се потом приноси храна, кафа, сокови, воће… Након овог чина, ован се коље и износи на трпезу која се поставља након опела и помена на гробљу.
Док су деца на западу безбрижно одрастала, Бобану је НАТО ракета била играчка! Данас могу да му се поклоне!
Србин који ОСВАЈА СВЕТ: Нинослав креће на пут до Аустралије у "ЈУГИЋУ", а разлог за све је ПРЕДИВАН (ФОТО)
Небо је било црно као угарак, а онда НАТО БОМБА: "Овде смо нашли Миланкову ногу, а овде ПОЛА ГЛАВЕ..."
Погребне светковине још увек постоје у многим деловим Србије, највише у сеоским срединама. Покојник се сада као и у градским срединама односи у капелу, а некада се цео погребни чин обављао у породичној кући, њега су пратиле многе обичајне радње које се у неким заједницима и данас поштују, док пак други сматрају да су у питању пагански обичаји који полако нестају.
