"СВАКА СУЗА ЈЕ ИСТА, СВАКА НАДА ЈЕ - НАЈВЕЋА МОГУЋА" Пуковник др Ђорђе Таушан о годину дана мучне борбе против короне
Јутро неколико дана после годишњице од почетка епидемије, више од 503.000 оболелих, и више од 4.600 преминулих у Србији, ниједно питање не чини се довољно паметно и мало је verovatnno да ће иједан потенцијални одговор бити оригиналан.
Н ово јутро, нажалост, "неће променити све". Тачно је 343. дан од када је ВМЦ "Карабурма" ушао у ковид-систем.
МИТРОПОЛИТ ХРИЗОСТОМ НАКОН НАПАДА НА НИКОЛУ РОКВИЋА: "Велики сам заговорник вакцинације, вакцинисаћу се!" (ФОТО)
Дека Војимир се вакцинисао против корона вируса у 102. години: Има важну поруку за младе, добро послушајте његове речи
Решен проблем депоније у Ковину: Након синоћњег хитног састанка договорено где ће се возити отпад
Није било дана паузе, можда само кратког затишја, али ни све искуство лекарима неће помоћи да прецизно уцртају путању ковида. Инфекција од које је у свету оболело више од 117 милиона људи, а преминуло више од 2,6 милиона, још је непредвидива.
У овом ВМЦ, доктор Ђорђе Таушан, пулмолог, јуче ујутру почео је свој 350. дан на ковид-одељењу. Његов минули рад у ковиду је дужи него самог ВМЦ, јер му је ово други ковид-распоред. Прво је био у КБЦ "Земун". Овде је заменик команданта болнице.
Таушан је војник своје професије, официр, по чину пуковник. Висок, у војничкој, маскирној униформи. При првом сусрету јасно је - јесте лекар, јесте војник, али прво и највише је - човек.
У униформи коју сада скида само кад улази на одељења, у црвену зону, био је и на фронту:
- Лакше је у рату. Тамо знаш са ким се бориш. Овај непријатељ је невидљив - тихо прича.
Јутро неколико дана после годишњице од почетка епидемије, више од 503.000 оболелих, и више од 4.600 преминулих у Србији, ниједно питање не чини се довољно паметно и мало је verovatnno да ће иједан потенцијални одговор бити оригиналан. Све што се о ковиду зна, већ је речено, а много тога се још не зна. Нема ту ексклузиве. Свака суза је иста, свака нада је - највећа могућа. И они који губе битку, умиру у истом ропцу. Непристојно би било описивати људе које је ковид приковао за кревет, њихов последњи удах, начин на који затварају очи и одлазе.
До јуче, у овој болници лечено је 2.055 оболелих од ковида, 250 је изгубило битку. Доктор Таушан све броји, и оне који су изашли из болнице, и оне који су отишли у неповрат, посебно колеге, пријатеље, оне са којима је делио лепо и ружно.
- Данас имамо 113 пацијената. Дванаесторо је у интензивној, на неком облику асистиране вентилације или високом протоку кисеоника. Троје је интубирано - као да "рапортира" Таушан.
У овом центру на располагању је до 135 постеља. У децембарском, досад најтежем пику епидемије, било је попуњено и до 130.
- Пријем је у последњих десетак дана већи од отпуста - наводи Таушан.
- Прошлог викенда отворено је К2 одељење са 45 кревета. Оно постоји од априла прошле године и укључује се када понестане капацитета или када друге болнице изађу из ковид-режима. Тако је било у јулу, па у децембру, сад опет. Са порастом броја позитивних на вирус корона и тежине клиничке слике лечење ће се продужити. Пред нама су сигурно дани кад неће бити отпуста, самим тим ни пријема.
Досад су пацијенти у болници лечени 10 до 14 дана, али то је - просек. Бивши ватерполиста, млађи од 40 година, овде је провео 52 дана, па је пребачен у Универзитетски клинички центар Србије, на Клинику за пулмологију. Ту је остао још 35 дана, и изашао опорављен.
- Пацијенти излазе из болнице опорављени, али последице болести остају - каже Таушан.- Највећи број оде с променама на плућима. Пулмолошки налази на отпусту нису нормални. Постоје промене које се у постковид месецима одржавају, па се постепено повлаче. Да ли ће неке бити трајне, знаћемо тек кад прође време.
Добро опремљени, стиже и скенер
У ВМЦ "Карабурма" ангажовано је 35 лекара у инфективном одељењу, 10 анестезиолога, а са попуном у последња 72 сата, око 100 медицинских техничара у црвеној зони и 15 техничких лица на одржавању и дезинфекцији. Сви су из војног здравства.
- Имамо опрему, све за личну заштиту, лекове... На располагању нам је рендген, мини-лабораторија, сад се припрема и простор за скенер - каже др Таушан, који је већ 24 године пулмолог.
Када пацијенти, најчешће пет до седам дана од испољавања симптома, стигну у болницу, болест је већ значајно напредовала. Лечење је теже, шансе мање. Једни су дисциплиновани, слушају све што лекари кажу. Други баш и нису.
- Ово је болест која се лечи превасходно мировањем. Ако послушамо савет старијих, бака и дека, да се грип, лечио не лечио, лежи седам дана, САРС-ЦоВ-2 инфекција тражи мировање минимум 14 дана, уз сву пратећу терапију, која је у суштини симптоматска, јер за ковид нема специфичног лека - прича др Таушан.
У болницу долазе уплашени, неке процедуре су непријатне, људи у агонији покушавају да стргну "фул фејс" маске, ухвати их клаустофобија.
- Најтеже, ипак, подносе што им је болестан још неки члан породице, а у другој је болници.
То уноси додатни немир у већ психички оптерећен мозак тих пацијената - примећује др Таушан.
БРИНУЛИ О ПАТРИЈАРХУ ИРИНЕЈУ
Лечио је др Таушан са др Ивом Удовичићем, командантом ВМЦ, и патријарха Иринеја. Када се задужите за живот такве личности, то подиже одговорност и ствара обавезу да се предузме све што је могуће, чак и више од тога.
- Тако је, али не због титуле, него због личности патријарха Иринеја - прича Таушан.
- Није имао никаквих посебних прохтева, разговарали смо, али урезала ми се његова наједноставнија реченица: "Децо, само ви радите свој посао."
Захваљујући разумевању министра и Министарства одбране, Управе за војно здравство, Генералштаба Војске Србије и ВМА, у ВМЦ свакодневно ради бар један психијатар.
За више од годину дана, медицински тимови прошли су разне ситуације, нагледали се свега, а наш домаћин др Таушан каже да му је лично најтеже када губи некога са ким је радио и када мора да донесе одлуку да неког блиског прикључи на респиратор, са неизвесним исходом:
- Пацијент је за респиратор седиран, релаксиран, несвестан шта се дешава око њега, ништа не осећа или ми бар мислимо да је тако, а нас превладава сазнање да у том часу све најмање зависи од нас и да, иако смо уложили све знање и применили најбоље лекове и апарате, резултат може да буде нула.
Ни они које је изгубио, нити они које је спасао, заправо га не виде, иако је по цео дан на црвеној линији где се сударају живот и смрт.
- Памтим лица, али они не памте наша. Они нас виде као ванземаљце из филмова "Вариола вера" или "Зараза" - прича др Таушан.
- Памтим све, готово да им свима знам имена. Неко ће рећи да нисам баш нормалан али, ето, памтим.
У то памћење најјаче се урезао један случај. Колегиница из ВМА, која је овде била део анестезиолошког тима до октобра, када је приметила знаке ковида, овде је и лечена.
Прошла је све фазе, од малог протока кисеоника, механичке вентилације до респиратора и назад.
- Са њом смо радили, радимо и радићемо - одговара на наше питање зашто је баш тај случај најупечатљивији.
Услови смештаја у ВМЦ су другачији него у осталим ковид-центрима. Зграда је била стационар за војнике на одслужењу војног рока. Смештај је као у касарни. У собама од двоје до шесторо.
- Колико људи, толико ћуди - каже Таушан на наше питање да ли се пацијенти жале на услове, јер многи очекују да у болници буде као у хотелу.
Сви пацијенти имају упале плућа, градирају се само по тежини. Наш саговорник објашњава да су плућа једини орган на којем се визуелно, на рендгенском или снимку скенером, види ковид. Каже да радиолози снимке описују као пнеумоније, али "то нису пнеумоније какве смо пре ковида виђали, већ васкулитиси, упале крвних судова плућа". То често даје бизарне слике на радиографији, много дугачије од познатих пнеумонија, било бактеријских, било вирусних.
- Несумњиво је САРС-ЦоВ-2 инфекција мултидисциплинарна болест која захвата све органе, од коже коју видимо, до плућа, бубрега, измењеног понашања услед утицаја на централни нервни систем, промена на срцу и срчаној кеси - набраја др Таушан.
А, несумњиво је и да ковид уме да изненади, нажалост, чешће непријатно. Овде се живот, и кад пацијент дође у стање да се помисли "извукао се", прекине у трену.
- Морате да се навикнете и на смрт. Све што се роди једног дана мора да умре, проблем је фактор времена, проблем је што због саме природе болести умиру сами, без могућности да у тим последњим данима виде неког од породице... Та смрт настаје углавном изненада. Некад смо и лично у обавези да обавестимо породицу. У таквим ситуацијама ја сам човек, не лекар, али сем техникалија и да изјавите саучешће, немате шта друго да кажете.
Ако мора и може да се навикне на смрт, човек прихвати и скафандер. У њему не може нормално да се креће, да прича, не може да дише, али...
- Жив се човек на све навикне. То је, ваљда, једино биће које се навикне на све екстреме.
У почетку мора, а касније постане навика - каже саговорник.
