"ТЕШКО ЈЕ, БРАТЕ, ИЗ ДАНА У ДАН!" Потресно писмо сестре БРУТАЛНО убијеног дечака у Гораждевцу

Александра Дакић Јововић, рођена сестра Пантелије Дакића (12), дечака убијеног у Бистрици код Гораждевца, написала је потресно писмо поводом 15 година од језивог злочина над њеним братом и његовим другаром Иваном Јововићем (19).

Ни деценију и по после убиства невине деце недалеко од Пећи не зна се ни ко их је убио док су се купали у Бистрици, ни зашто до сада није пронађен монструозни злочинац. Иста питања без одговора стежу груди сваког здраворазумног бића, а поготово 13. августа, на годишњи помен убиства несрећних дечака. Све је било исто и овог 13. августа. Панте и Ивана нема. Убице нема…

Пантина сестра Александра и даље пише свој дневник туге и бола. Мајка двојице дечака и супруга Томислава, гле судбине, брата убијеног Ивана Јововића, временом је смогла снаге да сву своју бол подели кроз речи. 

- Дневник пишем свих ових година, када год ми је тешко, када су породична окупљања... Сада сам скупила храбрости и снаге да део писма Панти објавим, баш на 15. годишњицу убиства. Нисам отишла на парастос у Гораждевац. Отишао је Томислав. Остала сам да чувам децу у Крагујевцу. Најжалије ми је мојих родитеља, који су тамо сами, пошто ни други брат који је у Аустрији није могао да дође на помен – отвара душу Александра.

Ову храбру жену брине немирна ситуација у родном граду.

- Мајка ради као библиотекарка у школи, али питање је да ли ће та школа остати српска. Често нестаје струје, а када је тако, не раде телефони, па не могу ни да чујем родитеље. И моји и Томини родитељи су остали у Гораждевцу због гробова наше браће. Њима је најтеже – прича Александра.

Како каже, због будућности својих синова, седомогодишњег Павла и једногодишњег Тихона, месецима већ размишља да оде из Србије. 

- Томислав као професор математике већ годинама путује сваког дана из Крагујевца у Горњи Милановац на посао и назад. Не можемо више тако. Већ увелико учи немачки језик, преводи диплому, прикупља папире, након чега ће тражити посао у Немачкој – каже Александра.

Јуче је у Гораждевцу одржан парастос за убијену децу. Помен је држао игуман манастира Драганац, Иларион, који је поручио да Срби морају остати ту где су рођени.

Време лечи све

- Панто мој, пишем ти ово да олакшам себи, иако га ти никада нећеш прочитати јер су те узели. Драги брате, како сам само желела да... Да чујеш ту реч из мојих уста и колико сам само пута сањала да ћу је изговорити, док си ту, да ме чујеш. Колико пута сам желела да ми те живот врати бар на један трен, бар једном да те загрлим и да изговорим реч "брате".

Колико сам само сањала о томе, и даље о томе сањам, али сада сам одрасла и знам да се то никада догодити неће. Бог ми те узе и никада не врати, нити ће те икада вратити. Шта да кажем, брате мој? Колико сам пута плакала, колико сам пута пожелела да ме Бог узме себи, као што ми је узео тебе. Запитам се чему све ово води? Зашто је баш тебе Бог узео себи? Зашто се мени баш све ово десило? Зашто баш ја да стално патим? Зар сам заслужила све то? Али, кажу да све има разлог и да после кише долази сунце, знам и то, дође јако сунце, али се киша опет враћа.

Мени је сунце баш на Задушнице донело прву срећу, Павла, исто ми је тако сунце на дан Светог Стефана Дечанског донело другу срећу, Тихона, и знам да то није случајно, знам да си увек ту и то ме свих ових 15 година држи да те чувам јако у срцу као моју подршку и снагу.

Занимају те мама, тата и брат? Питаш се како су они? Па, брате мој, и они су добро, постали су бака и дека, а Немања поносни ујак. У свим тренуцима наших живота си недостајао, а тек ћеш да недостајеш.

Тешко је, брате, из дана у дан, и не верујем у ону фразу да време лечи све, недостајеш много. Али, ја сам јака особа, издржаћу као све што сам издржала. За своје године сам пуно проплакала, то је и разлог што сам зрелија, али свеједно се смејем и смејаћу се увек, због тебе. Насмејана сам стално, пред другим људима. Када сам сама код куће, исплачем се, олакшам себи. Кад ми суза крене, ја је вратим одакле је дошла, а некада она мене победи, па крене једна, друга, па трећа и ја ту ништа не могу. Препустим се сузама и емоцијама. Брате мој, ја сам сада мајка, тешко ми је што ниси био ту да ме загрлиш јако и да са тобом поделим најсрећније тренутке у животу, као што су били мајка, тата и Немања.

Имам пријатеље који су стално уз мене, нема их пуно, али су сваки пут ту за мене.

Брате мој, пишем ти ја стално и писаћу. Твоја сестра.