ТИТО НИКАДА НИЈЕ ОДАО ПОЧАСТ ЖРТВАМА ИЗ ЈАСЕНОВЦА: Познато зашто Јосип Броз никад није посетио опаки логор смрти
Анализе релација комунистичких власти и усташких злочина обично у средиште стављају Титов однос према логору смрти крај Саве
Јосип Броз Тито званично никада није одао пошту жртвама логора смрти Јасеновац нити је присуствовао било којој јавној манифестацији одржаној на том стратишту.
У ери његове владавине, страдање у НДХ није прикривано, али је у духу тадашње политике "братства и јединства" национално одређење жртава и злочинаца системски избегавано.
ПЛАКАО САМ, ПОЗЛИЛО МИ ЈЕ... Тамбураш из "Даре" описао ЈЕЗИВЕ СЦЕНЕ КЛАЊА - "Изгледало је као РЕАЛНОСТ"
ЧЕТВРТИ ДАН ПОТРАГЕ ЗА НЕСРЕЋНОМ ТИНЕЈЏЕРКОМ (17): Откривени нови детаљи, како је девојка завршила у Нишави?
"ГЛЕДАЛА САМ РЕКЕ ДЕЧЈЕ КРВИ" Милка Ћургус Гостовић сведочи о мучењима НДХ над Србима у логорима смрти
То је довело до својеврсног југословенског феномена јавног сећања на злочине, који је, парадоксално, подразумевао заборав његових кључних околности, узрока и последица.
Анализе релација комунистичких власти и усташких злочина обично у средиште стављају Титов однос према логору смрти крај Саве.
Историчари углавном спекулишу да је Броз два пута долазио у Јасеновац, али пијетет и пошту убијеним Србима, Јеврејима, Ромима и хрватским антифашистима јавно никада није одао. Не постоји ниједна Брозова фотографија из Јасеновца, нити је ико видео да је тамо положио макар букет цвећа.
Мало смо вас побили
"Срби, мало смо вас побили у Јасеновцу!" Ове злокобне речи, према записима Владимира Дедијера, рекао је Иван Стево Крајачић представнику СР Србије Радисаву Недељковићу 4. јула 1966. године и то свега који час после откривања споменика "Камени цвет" у Јасеновцу.
Немила сцена одиграла се на ручку у хотелу у бањи Липик где су високи гости церемоније у Јасеновцу свратили на краћи одмор.
Крајачићев гнев био је наводно изазван дневнополитичким догађајима и атмосфером Брионског пленума.
Убрзо после овог инцидента, уклоњен је са јавне сцене.
За неверицу је да доживотни председник, врховни командант ЈНА и вођа НОБ за 30 година владавине ниједном није изабрао прилику да се поклони сенима десетина хиљада мученика.
Најчешће се наводи да је на простор усташког логора смрти Тито први пут ступио у лето 1945, неколико месеци после чувеног пробоја логораша. У то време логорски простор био је гомила рушевина, јер су усташе уклањајући трагове свог зверства срушиле готово све објекте. Тита је током ове посете пратио један од вођа хрватских комуниста Иван Стево Крајачић.
Верзија о другој посети стратишту везује се за Душана Драгосавца, Србина из Like, првоборца и поратног високог функционера Хрватске.
Драгосавац је сведочио да је Тито посетио Јасеновац и 1975. године поводом тридесетогодишњице победе над фашизмом. Са њима су били Едвард Кардељ и Милош Минић. У својим мемоарима "Поруке и сјећања" Драгосавац пише како је посета организована без медијског праћења, па чак и службеног саопштења.
- Друг Тито није имао ништа против. Ми из руководства ЦК СК Хрватске нисмо желели да се Титу евентуално постављају питања о броју жртава у Јасеновцу, не само српских, него свих, јер тај број до тада није био утврђен, па би свака бројка била обично лицитирање - објаснио је Драгосавац због чега је Титов наводни долазак прошао далеко од очију јавности.
Кад је реч о Брозовим посетама Јасеновцу - то је углавном све. Титову амбиваленцију према српским стратиштима, међутим, осликава и чињеница да никада није присуствовао ниједном обележавању Великог школског часа у Крагујевцу, нити је макар туристички обишао било које веће стратиште Срба у НДХ.
Сећању на крагујевачко стрељање ђака, иначе, комунистичка Југославија придавала је велику пажњу и заслужени значај у јавној сфери.
Културу сећања у ери комунизма, генерално, одликује потреба одавања почасти жртвама, али на умивен и политички подобан начин. То је углавном подразумевало октроисање порука, па и стила, меморијала - без децидираног навођења злочинаца и жртава и ширег контекста догађаја. Све то правдано је заустављањем спирале злочина и спречавањем ширења позива на освету.
Уметнички, то је на велика врата увело апстракцију, као начин да се жртвама ода заслужена почаст, али и не каже ништа што би могло да поремети прокламовану љубав међу југословенским народима.
