ТРАГЕДИЈА ЈЕ ПОТРЕСЛА ЈУГОСЛАВИЈУ И ЗДРАВКА ЧОЛИЋА: Девојка их је молила да је пусте, а онда је скочила са 11. спрата

Прошле су 46 године од трагедије која је потресла целу бившу Југу, а о младој девојци која је изгубила живот певао је и Здравко Чолић, који се на тај начин потрудио да она никад не оде у заборав. Њен млади живот трагично је окончан, а о томе говори и Чолина чувена песма "Она спава".

Наиме, Здравко Чолић је своју нумеру посветио Милици Костић која је 1974. године бежећи од групе силоватеља скочила са 11. спрата зграде, Рубинове куле у Крушевцу као би сачувала своју невиност на најтрагичнији начин и тако отишла у легенду. Трагедија је шокирала тадашњу крушевачку и југословенску јавност, а многи су са сузама испратили младу девојку. Податке о самом догађају у стану истражни органи су прикупили из саслушања и сведочења која је дало осам особа. Осам јер је, поред седам изјава сведока дата и још једна – у болници је проговорила и Милица.

Тог јутра, у понедељак 2. септембра, Милица се поздравила са родитељима, покупила нешто ствари и кренула у Крушевац. Стигла је око седам и петнаест ујутру, свратила у стан, а потом отишла у школу. 

Пошто је у школу стигла много раније пре часа разредног старешине, имала је времена да мало прошета, што је и учинила. У Крушевцу је била гужва, од мноштва ђака који су ишли на упис првог школског дана. Управо тиме су и били стимулисани поменути зликовци, који су изашли у град са намером да у стан доведу неку од ученица. У међусобном разговору, они су ученице које долазе у Крушевац у јесен, ради школе, потцењивачки звали: "јесенчићи".
Младићи су се обрели у главној улици града, између споменика и Цркве Светог Ђорђа.

У једном моменту пажњу им је привукла лепа девојка, тамнокестењасте косе, која је наишла сама, разгледајући излоге. Кретала се истом улицом, од фонтане према Споменику косовским јунацима. Била је то Милица. Они је до тада нису познавали. После краћег домунђавања, пала је одлука да јој приђу. Један од њих се одвојио, те ју је сустигао и зауставио после пређених 15-так корака. Одмах ју је замолио да му учини услугу и из одређеног стана позове његову девојку Драгану, коју он сам не може да позове јер су њени родитељи строги. О себи је оставио утисак као о безазленом и добронамерном младићу. Све то је учинио тако лукаво и препредено да Милица није посумњала у његове лоше намере.

Не слутећи да се ради о подмуклој превари, вољна да помогне другоме, Милица је пристала, те су се окренули и пошли према фонтани која се налази испред Цркве Светог Ђорђа, а у наставку према солитеру. Милица је успут младићу рекла одакле је. Тешко је отети се утиску да се овде радило о већ више пута опробаном трику. Према спонтаној и синхронизованој радњи ових младића, очигледно је да су добро познавали ток преваре. Дакле, племенита и добронамерна девојка је насела и пристала да му помогне и они су кренули заједно. Обесни младићи нису могли да сањају да је ово безазлено дете (високо свега метар и шездесет један центиметар) – Милица Костић за њих био најнесрећнији избор који су могли да направе.

Док је први младић пошао са Милицом према згради, други који је претходно све ово пратио, закључио је да је Милица пристала и да превара успева. Зато је пожурио да припреми клопку, тј. да обезбеди несметано увођење девојке у стан. Појавивши се журно пред зградом, срео је малолетног друга (кога су оставили да их сачека) говорећи: "брже, брже" нагласивши да иде њихов пријатељ и "води девојку"! Истрага је касније доказала да је малолетник био сагласан са планом.

Чим су журно ушли у стан, старији је искључио звонце на улазним вратима и објаснио малолетном како ће поступити када девојка закуца на врата. Одмах затим је ушао у кухињу и гласно пустио музику на грамофону како би постигао буку. За то време њихов друг је довео Милицу пред врата стана и рекао јој да покуца. Кад је она то учинила, малолетник јој је отворио врата и на њено питање да ли ту станује Драгана, одговорио потврдно и додао да се она налази у првој соби десно и да може да уђе и позове је.

То је рекао уверљиво и одмах после тога је пошао према кухињи сматрајући да се добро снашао. Кад је Милица закорачила у ходник, тј. у предсобље стана, за њом је тога тренутка утрчао и њен пратилац, који је до тада био иза њених леђа, на степеништу, и пратио догађај. После овога је за њу настао пакао. Када су затворена спољна врата, Милица је схватила да је преварена, па је покушала да изађе из стана. Покушала је да се врати, да побегне, али је у томе спречена јер јој пратилац то није дозволио већ ју је, ухвативши је око паса, из ходника, силом угурао у спаваћу собу.

У закључаној соби, младић који је Милицу силом увукао, саопштио јој је шта хоће и због чега је доведена. Захтевао је од ње да се са тим сагласи, да се скине, јер нема другог излаза. Међутим, Милица је то категорички одбијала молећи да то не чини и да је пусти. Напасник се на све ово није обазирао, већ је и даље упорно настојао да Милицу принуди, уз истовремене покушаје да јој скине одећу. Она се и даље противила, а он је био упоран. На његову дрскост одговорила је плачем, молећи га да је пусти из собе. У једном моменту, услед њене упорности, први насртљивац се мало поколебао и, излазећи накратко из собе у ходник, прокоментарисао осталима да треба да је пусте. Речи су биле следеће: "Невина је, нећу да је дирам".

У претходним минутима Милица је учинила све што је могла да размекша срца злочинаца и да пробуди њихову савест. Све време је плакала и детиње их молила, али није вредело. Схватила је да ова преклињања и молбе неће помоћи. Схватила је да монструми неће одустати. Из позиције из које није било могуће изаћи, а у немогућности да и даље пружа отпор, одлучила се на бекство. Знала је да ће је више мушкараца силовати. Решена да им то не дозволи, искористивши тренутак када је остала сама у соби, Милица је са 11. спрата скочила кроз прозор.

Разговор између Милице и инспектора Добривоја Стефановића, који са након тога одиграо у болници, текао је овако:

Питао сам је: "Где си била?"

Милица је рекла: "Била сам у школи. Са другарицама..." Требало је да имају нешто – као писмени. (Реч је свакако о уписивању првог дана школске године)

После овога је изгубила свест.

Затим се опет пробудила и рекла: "Ишла сам са неким дечком до једанаестог спрата да позовем његову девојку".

Ја сам је питао: "А што си ти ишла?"

Рекла је: "Тај дечко ми је рекао да та девојка има строге родитеље и да је само позовем".

Тада је опет заспала.

После пар минута се пробудила и рекла: "Били смо на једанаестом спрату".

Питао сам: "Како знаш?"

Рекла је да је, пошто је изашла, видела на лифту.

Питао сам је: "Да ли си сама скочила или те је неко гурнуо?"

Рекла је: "Ја сам сама скочила кроз прозор".

Питао сам: "Зашто?"

Рекла је: "Нисам више могла да издржим... Једино сам на тај начин могла да сачувам своју част".

Потом је пала у дубоку кому.

Испред болнице била је гужва. Породица, школски другари, особље, суграђани - сви су чекали да виде хоће ли се храбра девојка пробудити из коме. Нажалост, десило се најгоре. У четвртак четвртог септембра мала Милица је издахнула тачно у подне. Ово што сте прочитали биле су њене последње речи. 

Након тога, према речима становника тог краја, сваке године у време Миличиног страдања у пределу 11. спрата зграду је облетало јато белих голубова.

Здравко Чолић је своју песму "Она спава" посветио Милици, а 2008. године је Рубинова кула имала пожар баш на 11. спрату. Један стих каже: 

"Никад више снене очи

никад више црне косе

никад више ноге босе

што је носе, што је носе

неће видјет’ смирај дана

она спава, она спава"