Траума остаје заувек, а њихов глас ретко ко чује: Како заштити децу од злостављања?
Стоп насиљу над децом!
О злоупотреби деце и кршењу дечјих права, као једном од видова породичног насља, ретко се говори. А деца трпе. И то више него што било ко од нас мисли.
Она су често жртве злостављања и злоупотребе. Потом под тиме се подразумева све оно што институције или процеси чине или не чине, а што директно штети деци или оштећује изгледе на њихов здрав развој ка одраслом добу.
Не удара их, али им наноси бол и модрице: Жена у кругу пакла, а ретко ко примети - ОВО СУ ПРВИ ЗНАЦИ да сте са насилником
Тукао ју је и док је била трудна, али она је спасила себе и дете: Постоји излаз - послушајте Татјану! (ВИДЕО)
"ПАУКОВА МРЕЖА" КОЈА ВАС МОЖЕ УБИТИ: Препознајте шаблон на време, а ако сте већ у вртлогу не брините - ИМА СПАСА
У законском смислу, важно је знати, родитељ злоупотребљава права и злоставља дете ако:
- физички, сексуално или емоционално злоставља дете
- израбљује дете присиљавањем на претерани рад, или рад који угрожава морал, здравље или образовање детета, односно на рад који је забрањен законом.
- подстиче дете на вршење кривичних дела
- навикава дете на одавање рђавим склоностима
- на други начин злоупотребљава права детета
Занемаривање детета преставља изостанак активности родитеља или старатеља које би задовољиле дететове основне потребе. Основне физичке потребе су храна, кров над главом, одећа, здравствена заштита и хигијена. У елементарне (психолошке) потребе спадају потреба за сигурношћу, прихватањем, поштовањем, љубављу.
Изостанак активности које задовољавају ове потребе излажу дете ризику од оштећења. С обзиром на то који апсект бриге и неге је изостао, занемаривање може бити здравствено, физичко, емоционално и образовно.
У законском смислу, родитељ занемарује дете ако је:
- напустио дете
- се уопште не стара о детету са којим живи
- избегава да издржава дете или да одржава личне односе са дететом са којим не живи, односно ако спречава одржавање личних односа детета и родитеља са којим дете не живи.
- с намером и на неоправдан начин избегава да створи услове за заједнички живот са дететом које се налази у установи социјалне заштите за смештај корисника
- на други начин грубо занемарује дужности из садржине родитељског права
Поставља се увек питање због чега деца ретко пријављују да су злостављана?
Злостављано дете осећа да се њему дешава нешто што није у реду, аил оно то не уме да именује. Пошто се о томе не прича, оно мисли да је у свом искуству само и плаши се како ће средина одреаговати ако оно буде причало – да ли ће га осудити да је изазвао такву реакцију одраслог, да ли ће га прогласити лошим дететом и одбацити. Злостављачи управо на тај начин застрашују децу, инсистирајући на тајности.
Дете се врло често и само осећа одговорним за злоупотребу, а злостављач то користи, правдајући свој поступак тиме да га је дете изазвало, и подстиче његов осећај кривице.
Уз то, дете је уплашено јер не зна којој одраслој особи сме да верује, нарочито ако је злостављач родитељ или неко детету близак.
Битно је напоменути да једном изгубљено поверење у одрасле тешко се поново стиче. Дете се плаши да ће бити издвојено из породице, да ће му одузети оба родитеља, браћу/сестре, да ће га избацити из школе, а све то углавном су претње злостављача.
Проф. др Славица Ђукић Дејановић која је специјалиста неуропсихијатрије у једном ауторском тексту написала је као психијатар, да је била неретко у прилици, да се суочи са драматичним реакцијама одраслих особа на тему детињства.
- Кроз уобичајена питања својим пацијентима 'Можете ли ми рећи нешто о периоду Вашег раног детињства?', као одговор добијала сам сузе, јецаје и дубоку тугу, а што је у основи имало занемаривање, подцењивање, континуирано игнорисање, гратификовање ривала, ширење атмосфере несигурности и страха, болни индиректни говор од неког члана породице. Уочавала сам реминисценције (слике сећања) током вербалне комуникације у дијагностичко-терапијским процедурама на различите менталне казне и доживљаје психолошки неугодних ситуација у којима није било физичког атака на моје саговорнике (пацијенте), а да су често образлагали психолошку крхкост раног детињства на сличан начин: 'Жудео(ла) сам за физичком агресијом, уверен(а) да моји вршњаци који су говорили да су добијали батине од породичних сродника могу да објасне и конкретизују своју муку, те да их неко може и разумети, а ја то не могу.'
Као закључак, она је навела:
- Ове трауме раног детињства које су последица психичког злостављања заувек учине особу сензитивном и када се она током живота суочава са уобичајеним изазовима, долази до реактивирања психолошких болова из далеке личне прошлости. Многе депресивне, анксиозне, опсесивне манифестације заправо имају за основу, уз остале факторе узрок у траумама раног детињства – рекла је она закључивши да су деца најчешће жртве породичног злостављања.
Ако трпите насиље или знате неког ко трпи насиље, позовите СОС телефон 0800 35 00 36
