ТРИ ГОДИНЕ КОВИДА У СРБИЈИ! "Било не поновило се" Свакодневне изјаве саучешће не могу да се опишу, а многе приче остаће неиспричане...
Било, не поновило се! Најтежи је био почетак. Нисмо знали са каквим непријатељем имамо посла...
Ово су речи готово свих лекара који су се ухватили у коштац са корона вирусом, који је на данашњи дан пре тачно три године у Србији и званично потврђен код пацијента Игора Ђантара из Суботице. Наши стручњаци кажу да не очекују да се и ове године поздравимо са њом, да су мале шансе да се одјави пандемија у свету а самим тим и епидемија код нас, али да се искрено надају да нам корона вирус више неће унети онај немир, направити онај колапс и сервирати оне слике које смо виђали 2020. и 2021. године. На почетку, када је било најтеже, и са делта сојем. Кажу, било, не поновило се.
Шта нам је све ковид урадио тешко је испричати, самим тим и написати. Бројке које говоре да нам је утео скоро 18.000 живота, да смо имали 2.496.295 позитивних тестова, од укупно узоркованих 12.432.146 само су део ове три године.
ДАНАС ОБАВЕЗНО ПРОШЕТАЈТЕ ЛИВАДАМА И ШУМАМА: Пратиће вас велика СРЕЋА уколико то урадите у име свеца ког Срби много воле
ОБЛАЧНО ВРЕМЕ СА СУНЧАНИМ ИНТЕРВАЛИМА ШИРОМ ЗЕМЉЕ: У појединим деловима Србије биће пљускова и снега
СУНЦЕ, ПРЉАВА КИША, ПЉУСКОВИ ПРАЋЕНИ ГРМЉАВИНОМ: Српски метеоролог отркио каква ће бити недеља пред нама
Шта се заправо збивало у црвеним зонама, чију смо суштину баш са доласком и научили, најбоље знају они који су, не сате, не дане, веће месеце проводили у њој, и борили се за свачији дах... За свачији опоравак... А, свачији губитак борбе оплакаивали и пред тим суштали главу...
- Постоји једна слика које су ми проклониле колеге са пулмологије, слику на којој се види 13 санитетских возила које је чекало на улаз у пулмологију. Још 12 на улаз у анестезију и још 10 испред инфективне. И, то треба преживети. Неке ствари мислим да неће ни бити испричане. Мислим да свако од нас, из тог времена носи и неки жиг, и неку тајну, коју никоме не би хтео да повери, и каже оно што смо видели, чули и осетили. Некада то и не може да се искаже. Све је било претешко. Било је тешких момената, и касније када се чинило да све познајемо мало боље. Били су ту и лични губици - каже на почетку разговора проф. др Радмило Јанковић, заменик директора Универзитетског клиничког центра у Нишу и директор нишке Клинике за анестезију, реаниматологију и интензивну терапију.
Мишљења је што и већина медицинске струке. Не постоји особа која или није бринула за неког најближег јер је озбиљно болестан, или да не познаје неког ко је преминуо од короне.
- Најтежи период? Лично мени је био сам почетак. Јер, имао сам утисак да сам остао потпуно сам са огромном одговорношћу за један систем, који се нашао пред таквим изазововом да је то заиста било незапамћено. Ми смо били једина ковид болница на југу. Систем још није био успостављен, нити смо знали много о патогенези болести, нити је у свету било доктрирано каква је терапија. У УКЦ Ниш су долази сви из јужне, па и централне и источне Србије. И, нажалост су долази најтежи пацијенти и, нажалост су сви готово умирали код нас. Људи на буквално долазили без личних података са уплашеним лекарима који су их транспортовали, некада и без било какве пратње. Систем се савијао. Имате у КЦ 1.340 кревета а ви примите 1.100 ковид пацијената, а од вас се очекује и да вам ради породилиште, и дечија болница, и дијализа, и гинекологија и да вам шаљу све трауме а ви покушавате да одржавате тај систем а знате да нема шансе. Онда одете кући, морате да будете поред телефона целе ноћи, јер у 2 неко зове са пулмологије и каже да нема ниједног слободног кревета, а у 2.30 сати кажу да ће недостајати заштитна опрема за јутарњу смену. Нама је много људи улазило у црвене зоне... - прича проф. Јанковић.
Поред свега што су радили у зонама, морали су и јавности да објасне шта се дешава, где нестају ти људи, како умиру.
- Најтежи дан у читавом том армагедону који је био првих недеља био је 13. април. Током ноћи смо примили преко стотину пацијената, а непрестано вам у таласима долазе из свих места, и када не најаве - присећа се професор Јанковић.
Не делује ми дохватљиво да се догоди да 28 дана немамо ниједан случај и да се стекну услови да се ове године одјави пандемија, али је мишљења да здравствени систем више неће бити у таквој опасности и да се парализа читавог система и друштва неће више јавити.
- Та нека тежња коју смо сви имали се и остварује а то је да су вируси и човечанство нашли неки баланс и равнотежу. Вирус је ослабио до те мере да га ми не примећујемо, не ствара нам проблеме као што нам је стварао протекле 2020. и 2021. када је много људи умирало. Не очекујем да овај корона вирус направи проблем човечанству као што је онда направио. Мислим да смо сви ми дошли у неки контак са њим, наш имуни систем сада препознаје тај вирус, већ има те механизме, и антитела која су нека врста одбране, тако да се никада неће десити она драма. Мислим да ће он циркулисати још, и наредних година. Ближи сам идеји да ће се правила релаксирати, да тестирања неће бити обавезна, да нећемо ни бити свесни да је он ту али то не искључује могућност да се наредних година нови вирус јави јер су вируси из ове фамилије већ правили проблеме. Они обитавају у животињама, који су њихови природни домаћини и када промене генску структуру они са животиња прелазе на људе. То је било са изворним САРС вирусом, после МЕРС-сом и сада САРС ЦоВ-2 - подсећа нас проф. Јанковић.
И доцент др Иво Удовичић, комадант ВМЦ Карабурма каже да му је најтеже било на почетку.
- Ишчекивање, први случај, а онда и експлозија епидемије. Страх од непознатог вируса и непознате болести, појачан сликама болница из Кине и Италије био је снажан али не толико да нас обесхрабри и паралише. Брига за здравље и живот чланова породице, да их не заразимо, да не оболе или премину, додатно је оптеретила све нас. Зато смо се изоловали од породица и радили под пуном заштитном опремом први пут у животу - прича доц Удовичић:
- Није постојала вакцина а ни ефикасан лек за болест. Умирали су подједнако и старији и млађи, без икаквих правила. Дошло је лето а клима уређаје нисмо смели укључивати. Висока температура, мокро тело испод пластичних скафандера и замагљен вид испод заштитних наочара били су на ивици подношљивости. У тим условима борили смо се за сваки живот једнако посвећено и пожртвовано.
Лакнуло кад је стигао омикрон
Брзо су се каже, привикли на услове и заборавили на страх.
- Схватили смо да можемо спасити многе животе и то нам је дало нову снагу. Најтеже је било лечити чланове породица, колеге са којима смо радили и пријатеље. Посебно емотивно је било лечити Његову Светост блаженопочившег патријарха Иринеја. Разговори са члановима породица оболелих као и скоро свакодневне изјаве саучешћа су нешто што речима не може да се опише.Са доласком вакцина, нових антивирусних лекова а потом и омикрон соја све је постало лакше.За мене као Команданта болнице је ипак најтежа била одговорност за здравље и животе запослених у Војној ковид болници Карабурма. Поштовали смо све противепидемијске мере, чували једни друге и сачували. Зато сам им неизмерно захвалан, као и за посвећен и пожртвован рад у условима никад тежим и никад доживљеним. Непоновило се - поручује др Удовичић.
Професор Бранислав Тиодоровић, епидемиолог и члан Кризног штаба за борбу против корона вируса, подсећа да смо можда случајеве заражавања имали и пре 6. марта, јер је било људи са симптомима и Србији који су личили на корону.
- Кинези су пријавили крајем године, у децембру 2019. године а СЗО је тек после Нове године најавила а прогласила тек у марти пандмеију. Све то говори колико није било сигурности у тој дијагностици односно колико није било сигурности у обавештавање. Кинези су после признали да им је то почело још од септембра, октобра, да је било таквих случајева.А, ми смо имамо случајеве у Београду, Нишу или било где и пре Нове године, који су личили на корону. На крају, свака епидемија и пандемија тако почиње. Нисте сигурни када је стварно почела. Званично је први случај код нас 6. марта али, сећате се да смо ми 25. фебруара имали жену, Нишлијку, која живи у Лугану и која је дошла из Бергама. Знате зашто је тада био интересантан Бергамо. Дошла већ 25. фебруара у Ниш. Ту је боравила, кретала се и по Нишу и у Крагујевац, имала је другарице које су јој дошле из Београда.
- У том тренутку када је она дошла нису ни у Европи постојале мере спречавања, заустављања и контроле саобраћаја. И, она је прошла процедуру на аеродрому без икаквих проблема. Ми смо све то после увели. Док је боравила у Србији није имала знаке обољења, осим што ју је мало болела глава и грло. И, тек када се вратила у Бергамо добила је температуру, главобољу, болове у мишићима, тестирала се и она нам је послала 7. марта свој налаз. Била је коректна. У року од 24 сата смо нашли њене контакте - присећа се професор.
Вирус проналази најслабије у човеку
И он каже да је почетак био најтежи. Не само нему него, какоистиче, свима у свету:
- Нисмо знали шта имамо пред собом. Јесте да смо ми већ у фебруару имали потврду да се ту ради о корони 19 али се није знало шта ће тај вирус да уради, као што сада знамо да нас је тај вирус стварно довео у једну заиста тешку ситуацију. Највећи проблем је била дијагностика. Мислим да смо ми доста брзо увели ту нову дијагностику, не само у Торлаку него и захваљујући КЦС и њиховој лабораторији, поготово када је Ватрено око и код њих а после и код нас у Нишу отворено. Та дијагностика је била на највећем нивоу. А што се тиче терапиие, велики проблем су имали наши клиничари јер су имали изузетан вирус. Сви смо мислили да се ради о респираторној болести. Али ефекат није био само на органима за дисање, већ и на тромботичне промене. Да, то је и болест крви и те промене су доводиле до најтежих облика, до умирања, и код оних који имају хроничну болест али и здравих. Зато се увео dDimer, који нам је је говорио да ли је неко у ризику од нагле, брзе коагулације крви, тромбозе. Сада све то знамо.
Када погледа ове 3 године, професор каже да вирус, као да проналази у човеку оно што је најлсабије, оно што је најосетљивије, најугроженију тачку организма.
- Па ће код некога да буду плућа, код неког су то бубрези, органи за варење. Показивао је велики дијапазон различитих манифестација и због тога је била до сада најтежа болест. Међутим, ми смо у Србији имали 13 протокола лечења, сваки пут су клиничари и инфектолози усклађивали лечење. Најновије лекове смо имали чим су били присутни у свету, тако је било и са вакцином - подсећа проф. др Тиодоровић.
Кракен који сада доминира према професоровим речима уопште не заслужује назив који је добио, јер није чудовиште.
- Тренутно се показује велико смањење позитивних али је то зато што маса младих или средовечних или доброг имунитета не тестира. Да се они тестирају не бисмо имали број 500,600 900 него више али тај број не би ништа променио. Мене забрињава што имамо још мртвих, аи један је много. Међу њима доминирају хронични, тешки болесници и међу њима доминирају неваксинисани. Не знам како су њихови лекари допустили да буду невакцинисани. Има и оних који су 1956. и 1970. годиште али доминирају 1933, 1935 и 1940. годиште али неваксинисани или непотпуно вакцинисани - каже проф. Тиодоровић.
Према његовим речима тренутне бројке могле би да трају још овај месец, евентуално до уласка у април, а после ће да се спуштају.
- Када дође мај месец и буде топлије, ипак ће бити мањи услови за ширење, па ће полако да нестаје а што не значи да ће потпуно да нестане. Као што се грип одржава на Земљиној полулопти, час на северној, час на јужној. Имаћемо ендемизацију ове болести, постаће као грип и вакцинисаемо угрожене категорије као што се вакцинишу против грипа. А, одјаву пандемије не може нико други да одјави него СЗО.
