Карађорђе однео победу над "тржним центром": Овако је једна архитектонска идеја замало уништила плато испред Храма
Данас се мало зна да је главно решење за уређење Врачарског платоа и простора код храма Светог Саве било изабрано на општем југословенском конкурсу још 1989. године.
Награђени аутори су били архитекте Ђорђе Бобић и Владимир Мацура, а награда за њихов пројекат износила је ондашњих девет милиона динара.
Чланови жирија су тада одлучили и да доделе три друге награде од по три и по милиона динара. Први међу тим пројектима је рађен у “Аероинжењерингу”, а аутори су били Биљана Бабин, Бранислав Жарковић, Димитрије Младеновић и Предраг Финци, други награђени рад потписали су Станко Гаковић и Милутин Гец, док је трећи био дело Зорана Никезића, Слободана Рајевића и Милана Раковића. Поред награђених, жири је откупио још два рада.
Рад архитеката Бобића и Мацуре је победио, како је објаснио жири, зато што је понудио најекономичније решење и програм чија је реализација “најреалнија”.
Он је подразумевао “чување старе Чубуре” и предлагао израду у три етапе. Прва би требало да се заврши до 1992. године, када је по ондашњим плановима требало да се заврши и изградња Светосавског храма као и уређење црквене порте.
Овај пројекат је чак предвиђао тржни центар поред парохијског дома, који је такође требало изградити, али и нешто далеко неразумније – премештање споменика Карађорђу на неко ново место.
Споменик Карађорђу био је постављен свега десетак година раније, 1979. године, а место није било случајно одабрано: недалеко одатле налази се гробље изгинулих ослободилаца Београда, Карађорђевих устаника, који су пали у бици за протеривање Турака из старе српске престонице на почетку Првог српског устанка.
Осим тога, управо је туда Вожд прошао ка ташмајданским пећинама где је успоставио штаб током битке, али заставши пре тога да са Врачарске узвишице, баш тамо где му је постављен споменик, осмотри град у даљини и тврђаву чије су тешко брањене капије његови устаници морали да освоје.
Посебну тескобу код дела јавности изазвала је непријатна асоцијација коју је изазвала идеја за уклањање споменика: наиме, знало се у Београду да је претходни споменик Карађорђу на Калемегдану био срушен у току окупације у Првом светском рату, а да су га уништили – Аустроугари.
Био је “виђен” за уклањање са доминантне позиције на платоу, свега десет година након што је постављен 1979. године: споменик Карађорђу аутора Сретена Стојановића и данас је на оригиналној локацији. Између њега и Храма Светог Саве нема ничег што је требало да буде изграђено током деведесетих према “визији” неколицине архитеката…
Према том плану, до краја 20. века, у другој етапи, требало је да буду чак изграђени нови тржни и пословни центри око храма и у блоковима између Невесињске и Катанићеве улице, као и да поред платоа буде пробијен масивни Врачарски булевар са правцем Скерлићева – Невесињска – Вуков споменик. У трећој етапи, до 2010. године требало је да буде завршено “понирање” Булевара ЈНА, кроз тунел који би водио од Ветеринарског факултета до Улице Ивана Милутиновића.
Напуштене зидине храма започетог пре Другог светског рата стајале су крајем седамдесетих као тескобни траг великог националног подухвата од кога неће бити ништа. План из 1989. је на овом месту видео тржне центре и широки булевар, али без споменика Карађорђу, што је била идеја Бобића.
Да подсетимо, Архитекта Ђорђе Бобић је прошле године представљао изложбу својих цртежа, који имају изразито критички став и коментаре према политичким и градитељским потезима власти као што је споменик Стефану Немањи. Изложбу је искористио да потцени све што је направљено у Београду оптужујући државу да не поштује вољу грађана, иако ништа од тога није истина.
Забрињавајућа је чињеница да једном архитекти може да смета споменик вожда Карађорђа, а 33 године касније и споменик Стефану Немањи. Када се има на уму да је Ђорђе Бобић био на позицији главног градског архитекте као кадар Демократске странке, није тешко замислити колико је Београд могао да буде близу трајне урбанистичке катастрофе на Врачару.
На срећу замисли овог архитекте нису реализоване, тачније оне о изградњи тржних центара са локалима на платоу и око храма, и пробијања булевара са четири траке кроз цео овај крај. Светосавски плато остао је мирна оаза и туристичка атракција, без гужви које са собом носе модерни тржни центри.
