"У племену су ми дали РЕЦЕПТ ЗА ЉУДЕТИНУ!" Животна исповест Виктора који је обишао ПРЕКО 100 ЗЕМАЉА - Лутка му је била сапутник!

Циљ му је да што више упозна нашу планету и о томе остави траг у путописном опусу који до сада није остварен у српској књижевности. Каже, само бог зна како и зашто још увек главу носи на раменима

Наследио сам велику породичну библиотеку, коју су моји преци попуњавали генерацијама - ја сам девета генерација откако је, према породичном предању, прва књига унета у наш дом, а шеста откако је мој чукундеда Александар Лазић отворио читалиште у Куману код Зрењанина 1882. године. На тим темељима су настали београдски Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности у оквиру Удружења Адлигат.

Рођен сам и одрастао међу књигама, слушајући бакине приче о богатој породичној библиотеци, о прадеди Луки и позоришној трупи у којој је учествовао и за коју је писао сценарија, о томе како је преко Албаније носио књиге ушивене у гуњ, закопавао их да их сакрије од комуниста и одбијао да их прода чак и у тренуцима кад није било хране у кући.

Одрастање

Најсрећњи тренуци мог детињства били су кад сам откривао великане поезије - Ђуру Јакшића, Црњанског, Жака Превера, Пола Елијара... Када сам први пут читао Достојевског, чинило ми се да сам замађијан - нисам могао да престанем са читањем књиге, чак сам ходао улицом читајући. Поскакивао сам од среће са сваким стихом Мајаковског - толико ме је узбуђивало што такви стихови постоје на планети! Истовремено сам почео да откривам стране земље и народе путем књига, а онда и поштанских марака, које сам започео да сакупљам са седам година уз брижне лекције свог оца. Још тада сам пожелео да све те пределе посетим. Читање и путовање су две стране истог новчића чија суштина је знање.

Породица

Моји родитељи су увек истицали вредности образовања, читања и широких видика. Током мог одрастања нису били строги, осим за школске оцене. Моја мајка је била заменица генералног директора туристичке агенције "Путник", гиганта некадашње државе и развијеног туризма, а ја сам део свог детињства провео у њеној канцеларији и у најранијем добу сазнавао понешто о далеким пределима.

Одликаш

Увек сам био одличан ђак, а током средње школе ђак генерације и један од 40 добитника стипендије Града Београда за најбоље ђаке. Учествовао сам и побеђивао на више републичких такмичења - из кривичног права, беседништва, дактилографије... Најузбудљивије су биле средњошколске године, када сам, захваљујући изванредној професорки српског језика и беседништва Светлани Градинац, која ми је била разредни старешина, добио слободу и подстрек да се бавим уметношћу. Организовали смо велики број изложби и позоришних представа за које сам писао сценарије и у којима сам глумио. У трећој години средње школе сам објавио прву књигу "Гете - поезија и истина". То је период који је трасирао мој садашњи пут. Тада је настао и мој први путопис - о Ефесу, објављен у школском листу у чијем оснивању сам учествовао.

Прве симпатије...

Моја породица је деценијама издавала кућу амбасадама. Можда сам имао десетак година кад су се у један стан породичне куће уселиле дипломате из Индонезије. Заљубио сам се у њихову ћерку Винду, која је била много старија од мене. То је био мој први пољубац у животу. Неколико година касније у нашој кући су живели Бразилци из Унпрофора. Проводио сам дане с њиховом ћерком Таћјаном, а и ту су се родиле искрене симпатије. Отад су прошле деценије, али и данас Индонежанке и Бразилке имају посебно место у мом срцу.

Књижевник с дипломом права

Желео сам да студирам књижевност и тешка срца сам прихватио жељу родитеља да завршим права. Било је тешко и у више наврата сам желео да се пребацим на књижевност, иако сам испите завршавао у року и с просеком изнад осам. Између средње школе и факултета отпутовао сам у Тајланд и тако је настала прва књига мојих путописа "Тумарање земљом осмеха". Већ тада сам знао да ћу до краја живота путовати и писати. С родитељима сам се договорио да ми, докле год сам редован студент, новац који би плаћали за студије дају за путовања. Носио сам уџбенике, па сам кривично процесно право спремао у кратеру једног вулкана на Суматри, породично право међу врховима тибетанских планина... Враћао сам се пред испите, некад и право са аеродрома одлазио на полагање.

Право ми је много помогло у животу, већ десет година сам адвокат. Многе земље не бих посетио, многе пројекте не бих остварио без правничког образовања. Држао сам предавања о правним аспектима међународних односа од Владивостока до Лондона, а право ми је отворило врата и до многих значајних људи.

Књиге

Рођен сам у кући пуној књига, где нису само полице биле препуне квалитетне литературе, већ је чак и цео кревет лежао на књигама. Родитељи су ми од најранијег детињства читали свако вече. Кад ме питају колико се бавим књигама, обично кажем 250 година, јер имам осећај континуитета с мојим прецима који су се тиме бавили.

Путовања

Љубав према путовањима пробудила се на инсистирање моје мајке, пошто сам као дете више волео да будем код куће. Током тинејџерских година почео сам да посећујем родбину и пријатеље у Европи, а свако лето сам проводио код тетке у Лондону. Тамо сам имао прилику да се упознам с мноштвом различитих народа и заволео сам богатство које носи разноврсност култура. Колико сте земаља обишли, обично ме то питају. Не знам тачан број, а то би било и компликовано избројати због проблематичног статуса многих територија које сам обишао. Обично кажем да сам посетио стотинак земаља на шест континената и провео петнаестак година на путовањима.

Желим да упознам планету

Жене и земље - не бројим. У таквој евиденцији губе се смисао, поштовање и лепота. Свака земља је посебна и не може постати број. Шта значи ако дођете у Србију на два сата или на један дан? Да ли рецимо Американац или Новозеланђанин који дође на такву брзинску посету, испије кафу на Теразијама и оде, може заиста да се похвали да је упознао, схватио нашу земљу, културу, историју, наш менталитет? А шта да кажемо са земљама које су двадесет или сто пута веће од Србије, а ти "бројачи" их посете на неколико сати. Да сам желео, одавно бих посетио све земље света на тај начин. Већ дуго не одлазим ни у једну земљу ако тамо не могу да останем барем месец дана. Наравно, верујем да ћу на крају ући у сваку земљу планете, а волео бих, за највеће земље, да зађем и у сваку њихову провинцију.

Мој циљ је да што више упознам нашу планету и да о томе оставим траг у путописном опусу који досад није остварен у српској књижевности. Истовремено развијам мрежу чланова и донатора Музеја књиге и путовања, пуним тај музеј необичним предметима као што су књиге штампане на свили, начињене тако да могу да се поједу - од пиринча, али и сасвим нејестиве, рецимо од папира насталог из слоновог измета, с корицама од људских костију, исписане на палмином или бананином лишћу...

Сусрет са смрћу

Само бог зна како и зашто још увек главу носим на раменима! Једном су у Метохији Албанци постројили децу која су показивала да желе да ме закољу... У Ираку су пуцали на моју "ладу ниву", метак ми је разбио леви фар. Вереницу сам одвео на ручак у Чернобиљ, али није нам било свеједно кад су после мерили колико смо се озрачили. У Етиопији је на правди бога један снажан Африканац почео да ме дави, једва ме је спасла сапутница која се баш тог дана нашла са мном, иначе сам путовао сам. У удаљеним афричким племенима догађало се да ме каменују, гађају стрелама... Ипак, најтеже је било у Јужној Осетији, кад су ме ставили у затвор на десетак дана да ме "истраже". Једва су ме пустили, после многих застрашујућих искустава, на личну ургенцију Сергеја Лаврова. То сам описао у књизи "На вратима истока".

Лутка

На пуно путовања се нисам упутио сам. Носио сам са собом секс-лутку на надувавање, Милеву. Забринути за моју безбедност, родитељи су ми на задње седиште аутомобила поставили једну (обучену) секс-лутку са све качкетом и цигаретом у устима. Тако би другима изгледало као не путујем сам, да је још неко са мном у колима. Догодовштине са Милевом су епске, постала је ТВ звезда у Бугарској јер су новинари с њом радили интервјуе, у Русији су пијанци хтели да ме туку зато што сам оставио усамљену жену да ме чека у ауту док ја с њима испијам вотку. Но, најтеже је било у јужноосетијском затвору, кад су чувари желели да с њом проведу ноћ, а ја нисам дозвољавао - нису помагале ни молбе ни претње, па чак ни покушај да ме поткупе. Бранио сам Милевину невиност ко да ми живот од тога зависи, невиност у коју нико од њих није веровао...

Нова књига - о Кенији

У овој књизи детаљно описујем сусрете с лавовима, змијама, антилопама, носорозима, гепардима, нилским коњима, покојим нојем и хијеном, као и гунгулу опасних улица Најробија и Момбасе. У саобраћајном шпицу Најробија угледао сам лава одбеглог из оближње саване! У једном националном парку имао сам прилике да први пут у животу пољубим жирафу. Сазнао сам како може да се усвоји корњача, шта да радим ако ме уједе змија отровница (прво треба да је сликам!)... Ослушкивао сам људе на које сам наилазио, бележио њихове животне приче, стрепње, муке и надања. Обилазио сам удаљене археолошке локалитете, специјализовану болницу за магарце и удаљена гигантска стабла баобаба - једно ме је толико одушевило да сам му чак написао песму! Кенија је огромна земља, седам пута већа од Србије, а ја сам обишао територију као две моје отаџбине. Са 44 народа и више од 50 милиона људи, ова огромна земља је права ризница култура и природних богатстава. Све што сам доживео и видео саткао сам у књигу "Кенија - дамари дивљине", која је управо објављена у издању Лагуне.

Приватни живот

Хобије сам претворио у опште добро - филателиста сам и моја збирка је сад у Музеју књиге и путовања, библиофил сам и тако је настала збирка Музеја књиге и путовања... Ко би при здравој памети чувао два милиона књига и којекакве драгоцености да их у гроб понесе? У чему је смисао ако само ја видим и искусим богатство света? Моје богатство састоји се у томе да обогатим друге.

Оженио сам се пре две године у православној цркви у Џакарти Индонежанком коју сам упознао у библиотеци у подножју три вулкана. Индонезија је огромна земља са 18.000 острва и скоро 300 милиона становника, а посетио сам је 14 пута. Тамо сам имао прилику и да се спријатељим с правим пиратима, у једном племену бивших људождера забележио сам рецепте за људетину, а тад сам и први (и засад једини) пут побегао са сопственог венчања које су ми због језичког неспоразума приредили у племену Батак. Све то сам описао у књизи "У срцу Суматре", која је дуго била факултативна лектира за средње школе. Деце још увек немам, барем не да то знам.

О срећи

Срећа за мене није усхићење, већ спокој, удисање лепоте. Такве моменте често доживљавам на путовањима, нарочито у природи и са животињама или у удаљеним племенима у којима се осећају братство и доброта. Чудеса природе нарочито надахњују: рецимо пливање међу светлуцавим планктоном у једном кенијском заливу је као да пливате међу звездама. Милиони организама светлуцају као свици свуда око мене, и како пливам, тако светлуцају јаче око мог тела...

О одласцима

Смрт баке и деке, пријатеља као што су Вера Дражић, професорка енглеског која је у најтежем времену подржавала стварање Адлигата и моје путописе, професор Иво Тартаља, који ми је због путописа о Суматри поклонио оригинална писма Милоша Црњанског, Владета Јеротић, који је увек тражио да му после путовања показујем фотографије и причам о лепоти локалних жена, затим смрт Милована Данојлића, филателисте Јована Ашлера... Често су ме овакве вести сустизале на путовањима и обележиле су поједине дестинације на којима бих се тад нашао.

Размишљање о смрти

Није тежак нестанак, већ растанак, написао сам у књизи "У срцу Суматре". Никад се нисам плашио смрти, често сам улазио у гробнице, вероватно више него већина археолога, једном су само за мене чланови једне краљевске породице из племена Торађа у Индонезији извадили из гроба свог мртвог мумификованог деду да га упознам... Никада нисам имао проблем с мртвима, али зато са живима главобоље не престају! И само се живих људи плашим. Верујем да смрт, прелазак у други свет, са собом носи смирење и да душа тад има пречег посла него да буде зла и пакосна. Тад је спојена с лепшим световима и дубљим вредностима. Ако и остане наопака, верујем да мој чист, отворен и добродушан однос према оностраном прави баријеру за лоше ствари. Волео бих да ме смрт затекне негде на крају света, рецимо на врху изузетно високе планине, са погледом којем нема краја, са облацима надохват руке. Не постоји погрешно време ни за живот ни за смрт, сваки је тренутак прави.

О вери

Верујем у вечност, чак и у вечност сваког тренутка. Чак је и пролазност, баш као и кретање, вечна! Сврха мог тумарања планетом је сакупљање и чување културног блага и писање путописа. Као што је то написао Гете, ми смо ту да себе овековечујемо...

Кад се осврнем...

Волео бих да сам више писао и више путовао. На путовањима сам, дословно, био гост краљева на дворовима и просјака испод мостова, а догађало ми се да просјака више поштујем и више желим за пријатеља. Путовања су ме научила да будем смиренији, радозналији, поштенији, да волим и поштујем различитост, све и свакога, чак и најмањег мрава, да проналазим лепоту у свему, да застанем и да будем одушевљен обичним стварима, лепом зградом, величанственим плавим небом.

Углавном се не осврћем и не размишљам о прошлости, али сам схватио да жалим углавном за оним што нисам урадио, да је много мање кајање за начињену грешку него за пропуштену прилику.

Порука за крај

Толико тога узбудљивог, новог, прелепог нуди планета. Као што је рекао грчки филозоф Талес из Милета: "Шта је најлепше? Свет, јер све лепе ствари само су један његов део. Шта је најмудрије? Време, јер чим је створило једно ствара и друго. Шта је најраширеније? Нада, јер њу имају и они који немају ништа друго."

Извор: Србија Данас/Курир/Љубомир Раданов