Све што нисте знали о ПРВОМ СРПСКОМ ЦАРУ Душану Силном: Убио је оца, а ево како је добио ТИТУЛУ

Ово су најзанимљивије епизоде из живота првог српског цара, великог законодавца и једног од најважнијих представника династије Немањић:

Стефан Душан Немањић рођен је око 1308. године као другорођени син Стефана Дечанског, сина краља Милутина. Након што је Стефан био поражен у сукобу са својим оцем, Милутин је 1314. године наредио да Стефан буде ослепљен и послат у изгнанство у Цариград.

Још као млади краљ командовао је једним делом војске у главном нападу у бици код Велбужда (1330), у којој се Србија изборила за водећу улогу на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. године.

Сам Стефан је на скоро идентичном месту ратовао са својим оцем, краљем Милутином, из истих разлога као и он сада са својим сином само у замењеним улогама. Душан је напао Стефанов двор августа 1331. док је овај био у лову код тврђаве Петерцо са неколико слугу. Стефан је на коњу побегао са нешто мало своје властеле, заборавивши чак и на краљицу и децу, а Душанова потера га је без отпора ухватила у тврђави Петрич и затворила заједно са целом породицом у тврђави Звечан.

Увидевши да је Византијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне нову империју. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византијског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25.12. 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка, Бугара и Арбанаса на Васкрс(16.4. 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и бугарски трновски патријарх Симеон, уз саслужење архиепископа аутокефалне Охридске архиепископије, као и свих игумана манастира Свете Горе.

Васељенски патријарх Калист анатемисао је српског цара, патријарха и архијереје и на тај начин их искључио из православног света. Јован Кантакузин је признао Душанову царску титулу, али је она била ограничена само на Србију и то је било највеће признање које је византијски цар могао да да. Душанову царску титулу признали су и светогорски калуђери, али уз услов да у својим молитвама на првом месту помињу византијског, па тек онда српског цара. Дубровчани и босански достојанственици су у писмима упућеним у Србију Душана ословљавали као цара, међутим не и у писмима упућеним у Угарску. Угарска није признавала промену у титули и Душану се обраћала као краљу Рашке. Исто је чинио и папа. Млетачка република се Душану и Урошу обраћала као царевима, али и као краљевима при чему је у другом случају додаван епитет Raxie ет Грецорум (Рашке и Грчке).

Једно од обележја Душанове владавине била је и обимна законодавна делатност. Издат је велики број повеља. Први део Законика проглашен је маја 1349. у Скопљу и састоји се од 155 чланова. Други део донет је 1354. и састоји се од 66 чланова. Садржај Законика настоји да обухвати готово све области живота, али је појединим областима посвећена различита пажња. Србија је иза себе имала дугу правну традицију, па су неке области биле релативно добро законски регулисане. Законик је наставио свој живот дуго након Душанове смрти.

За разлику од осталих Немањића, он није канонизован од стране цркве. Нагађа се о неколико могућих разлога, а неки од најчешћих су да постоји сумња да је наредио убиство свог оца или зато што је увео своју жену Јелену на Свету Гору, што је строго забрањено и данас.

Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти наследио га је син, цар Урош В, а Српско царство је постепено почело да се распада. Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су 18. маја 1968. пренете у Цркву Светог Марка на Ташмајдану, где и данас почивају.

БОНУС ВИДЕО: Овај аеродром је СВЕТСКО ЧУДО, а разлози су ОЧИГЛЕДНИ