ВАМПИР ПОСВАЂАО ДВА СЕЛА: Дух Саве Савановића уноси несугласице међу мештанима!
Први српски вампир Сава Савановић, воденичар из Зарожја, одавно је неутралисан глоговим коцем, каже чувена приповетка оца српског књижевног реализма Милована Глишића
У модерно време Савин дух се повампирио и почео да уноси несугласице између малобројних мештана Горњег и Доњег Зарожја.
КОРОНА ПРЕСЕК ПО ГРАДОВИМА: Београд једини троцифрен, жаришта у Србији се полако гасе
ФИЛМСКА СЦЕНА НА "МИЛОШУ ВЕЛИКОМ": Човек на наплатној рампи имао инфаркт, радница "Путева" му спасила живот
ВЕЛИКО СРЦЕ ВОЗАЧА АУТОБУСА: Бринуо о дечаку са инвалидитетом током целог пута до Младеновца, а реакције путника су СРАМНЕ
Доњозарожани су реконструисали поточару на излазу клисуре Рогачице и она је постала туристичка атракција. Горњозарожани тврде да је реч о фалсификату и да се прави вампирски млин налазио на улазу у уски кањон, подно чуда природе Баратских ридова.
Том безазленом бескрајном расправом планинци са Повлена се боре против чамотиње, коју је додатно отежала пандемија растерујући некада бројне планинаре и излетнике. Они су се обично окупљали на превоју Дебело брдо, подно врха Велики Повлен, где почиње пространо Зарожје. Долазак посетилаца је изненадио мештане који нису били уобичајено срдачни.
СВАЂА ТУРИЗМОЛОГА
Зарошки вампир је пре неколико година завадио ваљевске и бајинобаштанске туристичке раднике. Ваљевци су сматрали да је Сава њихов бренд, јер је приповедач Милован Глишић из Ваљева, а Бајинобаштани су доказивали да је вампир њихова баштина, јер је Зарожје у њиховој општини.
Посетиоци су даље наставили до платоа Пашне Равни, где су пастири у стара времена у мају окупљали стада гонећи их на испашу. У претпандемијској прошлости овде се свраћало у друмске кафане са чувеним печењем, које су сада закатанчене. Даље су скренули ка Маковишту, пратећи топониме из Глишићевих приповедака. На раскрсници под оштрим стенама врха Оаб силазе са асфалта на туцаник према засеоку Барати. Одавде почињу шумски пејзажи из којих избијају шиљате голе стене које делују инспиративно за тајанствене приче. Тим "роговима" име дугују и Зарожје и река Рогачица која извире испод низа необичних високих голих хумова, Ридова, налик окамењеним пустињским динама. Геолози су признали да тако нешто први пут виде и да ничег сличног нема у Србији.
На путу до Барата нема људи. Само понеки надгробни споменик зарастао у жбуње, избледела читуља залепљена на стабло или напуштену кућу. На старом гробљу стоје споменици јунацима Великог рата за Србију. Њихови потомци побегли су из незахвалне отаџбине на Запад, да буду гастарбајтери.
На највишем врху Баратских ридова најзад су срели човека, Милоја Баратовића, који чини једну петину становништва села. Замишљено је посматрао своја два бика и бројне куће засеока, неке велике и нове.
Затим су се спутили низ литицу стотинак метара ниже, до улазног ждрела клисуре Рогачице. С леве стране тока бистре планинске реке високо се диже камена громада вертикалних страна, а са десне је стрма пошумљена коса, са остацима древног пута. Звукови брзе речице и ветра су умногостручени одјецима, па није чудо што су се око овог места испредале страшне приче. Њихова позадина није била натприродна, открила је бака Јелена, коју су затекли како послује око кошница. Била је срећна што види људе.
- Тај Милован Глишић је нешто грдно згрешио, па су га по казни послали у бестрагију, у Зарожје, да буде учитељ. Народ је био сиромашан и ноћу је свако од сваког крао, па је неко смислио причу о вампиру да уплаши људе да не излазе по мраку. Тако је рођена прича о Сави, коју онај мангуп Глишић записа и зачини.
Горштакиња ведрог духа и бритког језика је додала да у зааселак сада долазе само ловци који одржавају оближњи резерват за дивље свиње:
- Да је за нас неко тако бринуо, не би село опустело. Рекла сам им, уместо да троше паре на ограде и храну за животиње, јефтиније им је да нас петоро преселе, а да свињама дају село.
