ВЕК ОД ЗАВРШЕТКА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА: Србија изгубила 403.000 војника и 845.000 цивила (ФОТО)
Пре 100 година, на данашњи дан, 11. новембра 1918. године, представници Атанте потписали су примирје са Немачком, чиме је званично окончан Први светски рат.
Уговор о примирју потписан је у железничком вагону у Компијену, у којем се налазило командно место француског генерала Фоша.
Рат је почео четири године раније, 14. августа 1914. године, нападом Немачке на Белгију. Циљ напада био је Париз, али су Немци хтели да избегну добро утврђену „мажино-линију“ на граници са Француском и до њеног главног града стигну заобилазним путем.
Узрок рата била је амбиција Немачке да се обрачуна са Русијом, а као повод за рат искориштен је атентат у Сарајеву, 28. јуна 1914. године, у којем је Гаврило Принцип убио бечког престолонаследника Фердинанда.
Немачкој и Аустро-Угарској су се придружиле Бугарска, којој је Немачка обећала Македонију и Југоисточну Србију и Турска. Италија, која је била у војном савезу са Немачком и Аустро-Угарском (Централне силе) одбила је да уђе у рат, а након Лондонске конференције у априлу 1916. године, на којој су јој обећани Тирол, Истра, Далмација, јужна Албанија, Либија и делови Турске, приступила је Атанти.
Беч је мобилисао и у напад на Србију, а касније на руски и италијански фронт, упутио и 250.000 Срба, Хрвата и муслимана из БиХ.
Да би избегли мобилизацију босански и хервеговачки Срби бежали су преко Дрине. На овај начин и дезертирањем на дринском фронту у српску војску ступило је око 15.000 добровољаца из БиХ, који су јуначки бранили Србију.
Исто се догађало на руском фронту, у Галицији, са којег је на Солунски фронт стигло 13.000 Срба, Хрвата, муслимана и Чеха, од којих је, заједно са 8.000 Срба добровољаца из САД, формирана Југословенска дивизија.
Све време рата српско становништво у БиХ било је изложено прогону и масовним убиствима, у којима је, поред аустроугарских власти, значајну улогу имало католичко свештенство.
Због погибија на фронту, умирања од болести и одмазда према Србима, БиХ је до 1918. године остала без 100.000 предратних становника.
Атанту су чиниле Британија, Француска и Русија. Од почетка рата на страни Атанте борила се Србија, а касније су се придружиле Грчка и САД. Због револуције и државног удара који су у Москви извели бољшевици, Русија је 1917. године иступила из рата.
У Великом рату, који се водио у Европи, али и на афричком континенту, за колоније, учествовало је 60 милиона војника. Погинуо је сваки четврти, а рањен сваки трећи.
Исход рата довео је до нестанка три царевине: Аустроугарске, Русије и Османског царства. На рушевинама Двојне монархије створене су Аустрија, Мађарска, Чехословачка и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Турска је стављена под међународни протекторат, а због бољшевичке авантуре Русија је изгубила Пољску, Финску, Естонију, Летонију и Литванију.
Прву победу у Великом рату над Централним силама извојевала је Србија, од 16. до 20. августа 1914. године на планини Цер, када је поразила аустро-угарску војску и вратила је преко Дрине. У тој бици агресор је имао 23.000, а српска војска 16.000 мртвих и рањених. Срби су заробили више од 4.000 официра и војника.
Три месеца касније уследила је нова офанзива аустро-угарске војске и пад Београда. Српска војска одговорила је противофанзивом, која је почела 3. децембра, кулминирала великом победом у Колубарској бици, а завршена 15. децембра ослобађањем Београда и целе Србије.
О размерама битака које су тада вођене говори податак да је само у првој ратној години из строја српске војске избачено 210 официра, 8.074 подофицира и 153.375 војника. Аустро-угарски губици били су дупло већи: 7.592 официра и 266.212 подофицира и војника.
После Колубарске битке главнокомандујући аустријских снага генерал Поћорек замолио је своју Врховну команду да га пензионише. Молба је прихваћена, а Поћореку је предложено да изврши самоубиство. Он је одговорио: „Хоћу. Убићу се, али ћу се убити тек када ма који други аустријски генерал победи српску војску.“
Како таквог генерала није било, у октобру 1915. године, заједно са аустријском и угарском војском, у напад на Србију кренуле су Немачка и Бугарска.
И поред јуначког отпора српска војска је била принуђена на узмицање. Да би избегли капитулацију, краљ и Врховна команда су донели одлуку да се војска и Влада повуку преко Косова и Албаније до грчког приморја, на којем су се већ налазиле британске и француске дивизије.
На повлачењу кроз планине и снежне наносе Проклетија и Албаније, услед глади, смрзавања и напада шиптарских банди, страдало је скоро 200.000 хиљада војника и цивила. Изгибија се наставила и по доласку у Албанију. Потпуно уништење спречили су Италија, која је прва пшочела са пребацивањем изнурених српских војника на своју територију и руски цар Романов, који је запретио да ће склопити сепаратни мир са Немачком и Аустро-Угарском уколико енглески и француски бродови не изврше хитну евакуацију српске војске из Албаније.
Убедљиво НАЈВАЖНИЈИ ЦВЕТ у нашој историји: Васкрсава из пепела још МОЋНИЈА И СЛАВНИЈА
Након опоравка на острву Крф, 152.000 преосталих српских војника пребачено је на Солунски фронт, на којем ће остати све до августа 1918. године, када ће уз подршку савезника, пре свих Француза, кренути у незадрживи јуриш у отаџбину. Првог новембра ослобођен је Београд, а месец дана касније, 1. децембра, проглашена је Краљевина СХС.
У нападима с леђа на српску војску која је покушала да се до Грчке стигне пробије долином Вардара Бугари су убили 18.000 српских војника.
У бугарским логорима убијено је 50 000 српских војника.
Гушећи Топлички устанак Бугари и Немци убили су 35.000, а гушећи устанак у околини Лесковца 10.000 људи.
Више од 8 000 девојчица старости од 10 до 15 година Бугари су одвели из Србије и као робље поклонили Турцима, за њихове хареме у Цариграду и другим местима.
По подацима Конференције мира у Паризу 1919. године, Србија је изгубила 1.247.435, односно 28 одсто становника. Погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 српских војника. При преласку Албаније страдало је 77.455, на Солунском фронту 36.477, а у заробљеништву 81.214 војника.
Страдало је и 845.000 цивила. Од 200.000 грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло 140.000. Епидемија пегавог тифуса 1915. године однела је 360.000 људи.
Србија је доживела и огромне материјалне губитке. Београд је буквално разорен артиљеријом.
Порушено је 12.000 тона мостова а железничке линије Београд−Пирот, Ниш−Ђевђелија и Скопље−Митровица разорене. Однето је 24.600 тона бакра, 2.970 тона олова, 150.000 тона пирита, 500.000 тона лигнита, 220.000 тона каменог и мрког угља, 750.000 тона терцијарног мрког угља, 1.610 тона злата и 3.100 тона сребра.
Према процени делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Версају, ратна штета Србије износила је од 10 милијарди златних франака!
Србија је у рату изгубила 62 одсто мушког радног становништва (53 одсто погинулих и 9 одсто трајних инвалида) између 18 и 55 година.
