ВЕЛИСАВ ЈЕ ИМАО САОБРАЋАЈКУ ПРЕ 45 ГОДИНА И ИЗГУБИО ПАМЋЕЊЕ: Пре 7 година су почеле да се слажу коцкице и онда је УСЛЕДИО ШОК!

Да судбина уме да буде тешка показује и његова прича, јер данас овај пензионер једва преживљава у домовини, док у туђини још на рачуну има много новца.

Ловчевић, возач у пензији из околине Бачке Тополе, због повреда главе у судару два аутобуса у Хесену, имао је амнезију.

Сећања су полако почела да се враћају, а нарушено здравље и животне недаће покренуле су и потиснуле мисле о новцу што га је довело у зачарани круг бирократије из које, чврсто верује, може изаћи једино уз помоћ државног врха, надлежних у Министарству спољних послова.

Све до 2011. године, док му се "у глави нису сложиле све коцкице", Ловчевић ниједном није помислио на новац од осигурања. Лечио се и радио колико је могао.

- Газда код којег сам радио као возач у Немачкој ми није рекао да сам осигуран и 50.000 марака је узео за себе, што сам сазнао две године касније. Тужио сам га и добио спор, али пошто сам физички био лоше, више нисам био у стању да радим и 1975. године сам са породицом напустио изнајмљени стан у Хесену. Тамо сам оставио буквално све, и папире и рачун банке на коме је остао новац од осигурања уплаћен 1978. године – прича Велисав.

У међувремену, власник предузећа у Немачкој преминуо, а Велисав је наставио живот у Србији водећи битку за здравље и изгубљена сећања.

- Нисам био у стању да се враћам по новац, нити сам га се сећао све до пре седам година. Одједном ми је прошло кроз главу да ми је било уплаћено осигурање. Звао сам редом све банке. Речено ми је да ништа није спорно и да рачун сигурно није застарео, али да без броја рачуна не могу да ми исплате новац. Пре две године конзуларно одељење Министарства спољних послова Србије уз помоћ амбасаде у Берлину је дознало да у Немачкој постоји Савезни уред за порез, који чува све банковне рачуне и достављено ми је објашњење да као страни држављанин не могу добити податке, већ да то може само овлашћени орган, Министарство спољних послова– каже Ловчевић.

Помака је било. Ловчевић тврди да је у контакту са министарством и да има обећања да ће му помоћи, али све иде јако споро док њега здравље издаје.

Фондација Принцезе Катарине обезбедила 12 тона помоћи Народној кухињи на Косову и Метохији

- Писао сам председнику Србије. Много писама на многе адресе сам слао. Одговор сам добио од генералног секретара председника Николе Селаковића, који ми је поручио да ће послати молбу министарству да ми изађу у сусрет. Највише бих био захвалан када би ме са документацијом, у којој све јасно пише, примио председник Србије. Верујем да је заузет, али мој случај је ипак јединствен – каже Ловчевић.

Тврди да му је до новца стало због егзистенције породице и јер од пензије прима само 7.000 динара, због кредита који плаћа.

- Највише новца ми оде на лекове, а после инфаркта срца и ока једино могу још да очекујем шлог. Нисам криминалац, поштено сам радио, али сам много пропатио и немам од чега да живим – сломљен је пензионер.