ВИСОКИ ДЕЧАНИ СУ ДОБИЛИ ПРЕЛЕП МУРАЛ, АЛИ НА ЊЕМУ НИКО НИЈЕ ПРИМЕТИО ЈЕДАН ДЕТАЉ: Поред оца Исаија, пише ОВО!
Ђорђе Ђунисијевић из Ужица је осликао прелепи мурал на зиду манастира у Обреновцу!
Фотографија његовог уметничког рада је неумитном брзином почела да се шири друштвеним мрежама, а како и не би јер је заиста лепа.
ДА ЛИ СТЕ ИМУНИ НА КОРОНА ВИРУС? Међу нама су људи специјалних карактеристика, којима вирус НЕ МОЖЕ НИШТА
ОТКРИВЕНО ШЕСТ ПОДМУКЛИХ СИМПТОМА КОРОНЕ! Добар су показатељ ИНФЕКЦИЈЕ, јављају се уз кашаљ и недостатак даха
СИТУАЦИЈА СЕ ПОЛАКО СТАБИЛИЗУЈЕ: У Краљеву евидентиран пад броја новозаражених, али опасност још није прошла
Иначе, на муралу су насликани Високи Дечани, као и отац Исаија са соколом чија су крила раширена.
Осим њих, види се прелепе лале у црвеној боји, као и натпис испод мурала где пише мајка & отаџбина.
Фотографија је изазвала лавину позитивних коментара путем друштвених мрежа управо због своје лепоте као и лепих боја, те су се само низали коментари "предивно", "божанствено.."
Подсетимо, манастир Високи Дечани је српски средњовековни православни манастир — задужбина краља Стефана Дечанског и цара Душана. Иницијатива за градњу овог манастира припадала је Светом Сави. Краљ Урош III Дечански у његовој хрисовуљи је јасно казао да је место за дизање храма Божијег у Дечанима изабрао Свети Сава И Немањић, али га је смрт престигла, а било је суђено краљу Урошу III да подигне манастир на том месту.
Градња је трајала између 1326/1327. и 1334/1335. године, фреске су завршене око 1348. године. Манастир је посвећен Вазнесењу Господњем — Спасовдану (фреска празника се приказује и у куполи под називом Христ Сведржитељ, свевладар — на грч. Пантократор). Главни неимар био је мајстор Вито Которанин.
Манастирска црква представља петобродну грађевину и припада рашком стилу. Манастир се налази у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије. Мошти Светог краља Стефана Дечанског и Свете Јелене Дечанске почивају у Манастиру. Када су Турци хтели Дечане да претворе у џамију 1692. године догодило се чудо којим су у томе спречени и које се приписује њој.
Манастир припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.
У оснивачкој повељи за цркву Христа Пантократора у Дечанима, коју је издао краљ Урош ИИИ, Сава И Немањић одабрао је и обележио је да подигне божји храм у месту "које се зове Дечани у жупи Затрнавској", али није стигао да то уради. Изградња цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) трајала је између 1326/1327. године и 1334/1335. под ктиторством српског краља Стефана Уроша Трећег Дечанског, а главни мајстор био је фра Вита из Котора, иначе фрањевац.
Радове је надгледао архиепископ Данило Други који се трудио о „саздању и утврђењу“ цркве скупивши "велико мноштво уметничких и вештих мајстора". Сам Стефан Дечански је сазидао угаони камен на овој цркви а још 1330. године издао је ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину. После смрти краља Стефана, његово дело наставио је његов син Стефан Урош Четврти Душан и окончао градњу Дечана 1335. године. У време турског робовања ова царска лавра је опстала, али у врло тешким околностима.
Осликан је знатно касније 1347-1348. године. Саме пропорције овог манастира (дуг 36 м, а висок 30 м), за оно време потпуно неуобичајене допринеле су да се овај манастир назива „Високим“ (Високи Дечани). Племенито једноставан, складних пропорција овај манастир представља највећи српски средњовековни споменик. По легенди, сам Стефан Дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. Он је у ту сврху доста места обилазио, а онда је изненада наишао на ово место које га је очарало својом лепотом.
"А сам, поставивши шаторе, ту пребиваше дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде. Ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити насладе воде. Са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира" Григорије Цамблак.
Период после 16. века
Турска војска чува Дечане, око 1904. године
Турски војници и албанске војводе испред капије манастира 1904. године.
У време обнове Пећке патријаршије, у другој половини 16. века, настају боља времена. У то време, па и кроз цео 17. век, манастирска ризница, библиотека и остала манастирска здања су обогаћена вредним драгоценостима. Посебно је значајан рад манастирске скрипторије где су преписиване богослужбене и богословске књиге. У време Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, манастир су опљачкали Турци. Поново су настала тешка времена за манастир Дечане и његово братство које се тих година једва одржало.
Дечански монаси су били соколари у време турске власти јер су тако, бар формално били привилеговани, иако им те привилегије у Арнаутлуку нису много помагале. Сваке године морали су да се труде око потврђивања соколарског права а били су принуђени да соколове сами носе на султанов двор.
Кнез Милош подиже 1836. године један конак, а кнез Александар 1849. године поклања ћивот за мошти светог краља Стефана Дечанског. Мошти су последњи пут пресвучене 1964. године у одећу коју је сашио тадашњи епископ, каснији патријарх српски Павле. Током 19. века обновљена су манастирска здања.
При манастиру се још од 18. века налазила српска школа, која није прекидала рад.
Манастир је пострадао у другој половини 19. века, од стране Арнаута. Говорило се да је он непрекидно опседнут од стране наоружних Арнаута. Архимандрит Рафаило се једва спасао бежећи у Црну Гору,[8] а када се ситуација смирила на чело манастира постављен је јеромонах Данило. Манастир је у то време имао свој чифлук у селу Љубожди на којем је радило неколико српских задруга. Арнаути су Србе растерали а имање разграбили, лишивши тако и манастир прихода.
Године 1900. манастир је преживео тешко, опсадно стање јер се неколико пута нашао на мети једне разбојничке банде Шиптара. Први напад "рђавих људи" је био 15. августа те године, али безуспешан. Турска царска власт је одмах реаговала и у манастир послала регуларну војску. Ту су се уселили као заштита: јузбаша, мулазим и 100 војника. "Од тог времена па до данас (октобар 1900) неваљали људи који не поштују ни своју ни туђу веру, ударили су два пута на овај наш стари манастир - 27. августа и 20. септембра (по мраку)". Царски војници су одлучно се држећи одбранили српску светињу, а ови су успели само да запале сено.
Почетком 1903. године игуман Симеон Ђорђевић је пред претњама по живот отишао у Ниш. Жалио се да су се Арнаути острвили у последње време на манастир често га пљачкајући. Највећи напад се десио 9. септембра 1902. године, када турска војска није желела да улази у борбу са разбојницима. У манастиру су остала само два монаха и три ђака, а игуман је премештен у манастир Соколицу, код Митровице. Да би спречили пропаст манастира Високих Дечана, 1. фебруара 1903. године у њега су се усели руски калуђери. Изабрали су за новог игумана Кирила, из светогорског манастира Св. Јована. Мада је то забринуло многе Србе патриоте што стара српска Немањићка задужбина прелази у руке странаца (Руса), у време када су и Хиландар отимали Бугари, то је био једини начин да се српска светиња спаси од уништења.
Црква
Дечански монах и гост са турским официром и албанским стражарима-војводама.
Дечанска црква Христа Пантократора, спада међу највеће грађевине средњовековне Србије.
Црква манастира Дечана грађена је од мермерних квадара у две боје. По својој градитељској сложености црква представља складно прожимање елемената западног - романике и готике, и источног - византијског стила са већ постојећим традицијама српске уметности. Сликање дечанског храма трајало је од завршетка градње 1335. па све до 1350. године и радило је неколико група најбољих сликара Душановог царства. По броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини, дечанске фреске предњаче у српском сликарству средњег века. Манастир је 1903. године захватио пожар и све би изгорело да у помоћ нису притекли Арнаути. Манастир су свагда доживљавали као неки свој понос, по писању Гаврила Дожића. Поарбанашена племена (као Гаши (племе)) су се сукобила око тога да постану манастрски кавас (војвода), што због части, што због прихода. Монаси су имали у плану да обнове зидине око манастира које су срушили Арнаути, и по томе би једна одаја изнад капије била намењена буљукбаши, тј. војводи или кавасу.
Велике заслуге за одржање те велелепне манастирске цркве имао је дугогодишњи настојатељ, архимандрит Рафаило. Он је променио "на своју руку" сав темељ, те тада 600 година старе цркве, јер је био од влаге пропао. Темељ цркве је иначе био за пола метра шири од црквеног зида, и од давнина споља обложен оловом. Када је временом олово скинуто, остали су голи (мада камени) темељи, које је међутим уништио "зуб времена", са водом (кишом и снегом), ветром и мразом. Темељ је почео да личи на гомилу камења, а црква могла пасти. Упустио се међутим храбро калуђер у велики подухват спасавања цркве. Прво што је урадио учинило му се као добар знак; шетајући уз реку Бистрицу, случајно је открио добар мајдан за вађење камена. Са манастирским мајсторима архимандрит је вадио и довозио целе зиме на колицима тај чвршћи камен. Од пролећа 1882. године, старац је учествовао у деликатном задатку; замењивали су ситно са крупним камењем, корак по корак, ојачавали нови темељ и заливали га оловом. Није било као некада (толико олова), али спасили су цркву од воде, која ју је опасно нагризала.
Утрошено је за заливање црквене основе целих 3.000 ока или 3.840 килограма, растопљеног олова. Звучи као анегдота, да је за манастирском црквом највише стрепео и бунио се један Шиптар, војвода Руста, неустрашиви чувар манастирски. Он прво није смео никако да дозволи, да је после више 200 година непрекидног чувања светиње (оружјем његове породице) од спољних нападача, сада сруши нико други до честити Рафаило. Рафаило се мушки одважно прихватио ћускије и кренуо да вади прво камење, необазирући се, добацивши само ужаснутом војводи: "Ти моске гаљ!" (Ти ништа не брини!). За то време мајстори су још стајали, плашећи се да почну, од опасних наоружаних манастирских чувара. Али божја срећа их је послужила и ствар су успешно окончали.
Светска баштина
Овај манастир се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом "Средњовековни споменици на Косову".
УНЕСКО је прогласио манастир Дечани за место светске културне баштине 2004, наводећи да су његове фреске једно од највреднијих примера тзв. ренесансе Палеолога у византијском сликарству и драгоцен запис о животу у XIV веку.
КОРОНА НЕ МИРУЈЕ У БОРУ: Забележен највећи скок новооболелих од почетка другог таласа
Др Сања Глишић разјаснила: ЕВО ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ НЕОПХОДНО ДА НОСИТЕ МАСКЕ
СИТУАЦИЈА У ПИРОТУ И ДАЉЕ НЕПОВОЉНА: Четвртина тестираних позитивна на корона вирус
ДР СВОРЦАН О ЛЕЧЕЊУ КРВНОМ ПЛАЗМОМ: Познато да ли даје резултате, све зависи од овога
СТАЊЕ У КЦ НИШ АЛАРМАНТНО: Укупно 382 пацијента, међу којима и осморо деце, десет особа на респираторима
НА ПРАГУ СМО КОЛЕКТИВНОГ ИМУНИТЕТА?! Аустријски експерт тврди да је ово реална ситуација на Балкану
