Злочин који се не заборавља! Хрвати масакрирали хендикепиране и старе у Двору на Уни, припадници УН гледали
Побијени стари и немоћни
Масакр који се догодио 8. августа 1995. у Двори на Уни, године један од најгнуснијих ратних злочина који се десио на простору бивше Југославије, када је убијено девет хендикепираних особа српске националности.
Прочитајте и:
Иако је овај злочин регистрован непосредно по настанку, о њему се више почело говорити и писати након што је, 26. априла 2011. године, данска телевизија БТ емитовала прилог о овом злочину, којег су преузели и сви медији у региону, па и шире.
Данска телевизија се фокусирала на питање одговорности комаданта данских припадника УН-а, јачине од око 200 војника, који су са само неколико метара удаљености посматрали како "дванаест мушкараца у униформама2, без видљивих ознака војне припадности, ручним гранатама и аутоматским пушкама ликвидира психички и физички хендикепиране људе српске националности.
Дан након емитовања поменутог прилога, хрватски портал медији, на основу "поверљивих докумената УН-а", објавио је опис девет жртава, од којих је 6 идентификовано.
Дански војник Јан Велендорф признао је у интервјуу данској телевизији БТ да су војници Уједињених нација 1995. године скрштених руку гледали масакр хендикепираних Срба у Двору на Уни после акције "Олуја".
Велендорф рекао како су дански војници, који су у то време били у Хрватској у саставу "плавих шлемова" Уједињених нација били распоређени око школе у Двору на Уни, у којој су се скривале хендикепиране особе српске националности.
- Видели смо 12 особа у маскирним униформама како се приближавају школи. Био сам у бункеру на врху зграде и јавио сам команданту шта се догађа. Гледали смо их како гранатама разбијају врата школе, али имали смо наређење да не интервенишемо - прича Велендорф.
У близини школе се у том тренутку скривало око 200 данских војника под пуном ратном опремом који су могли да спрече масакр. Али, само су посматрали шта се догађа.
- Униформисане особе су ушле у школу, извеле хендикепиране особе и старце, поређали их у ред и убили. Све је трајало мање од 15 минута - испричао је Велендорф.
После масакра, војници су се одшетали даље, а Данци су остали у шоку, рекао је Велендорф.
Жртве су штићеници Дома пензионера и пацијенти Психијатрије из Петриње. Све жртве су српске националности. По наредби и у организацији Цивилне заштите Петриње, евакуисани су у вечерњим сатима 4. августа 1995. године, на крају првог дана хрватске агресије, због њихове безбедности на "најбезбедније место" у том тренутку у сектору "Север2, а то је управо Двор на Уни, као најудаљеније место од линије фронта, којег од Републике Српске делили само река Уна, а у близини је и мост који води у Нови Град (Босански Нови), односно у Републику Српску. И објекат у који су смештени налазио се у непосредној близини заштитних снага УН-а. У аутобусу који их је превозио од Петриње до Двора, међу 50-ак путника, у пратњи се налазило неколико медицинских сестара са психијатрије и неколико цивила, који су, за услуге превоза, помагали хендикепираним и немоћним.
СРПСКУ ДЕЦУ са Петровачке цесте никад нећемо опростити: Годишњица НАЈКРВАВИЈЕГ злочина у "Олуји"
У Двор су стигли 5. августа око два сата иза поноћи. По доласку у школу, разместили су се по ходницима и празним учионицама, и у приземљу и на спрату, користећи школске клупе као лежајеве. Наредна два, три дана живот се у школи, донекле, нормализовао покретни су одлазили на доручак, ручак и вечеру у оближњи хотел, а непокретнима је храна доношена у школу. Чим су се путници из аутобуса смјестили у зграду школе, неко од домаћина омогућио им је да телефонирају рођацима и пријатељима по Републици Српској и Србији и да их позову да дођу по њих. До 7. августа већина их је напустила школу, било да је неко дошао по њих, било да су се убацивали у возила из избегличке колоне, било да су пешке преко моста прелазили у Нови Град. Остали су само они који нису сами могли отићи и по које није имао ко доћи. Неки од оних који су напустили школу, причали су, много касније, да им је било тешко отићи и оставити оне несрећне и безпомоћне људе, али да су веровали да им се поред плаваца, до зуба наоружаних, неће ништа лоше десити. Нажалост, преварили су се.
Мотив за убиство тих цивила могао је бити користољубље или мржња. Пошто ти несрећни људи нису имали скоро никакву имовину сем инвалидска колица и штаке која морате признати и нису нека имовина за коју би их неко убијао, остаје као једини мотив мржња према националној припадности жртава, односно убијени су само зато што су Срби.
