Жену из Ћуприје МРТВАЧКИ СИВУ одвезли у Хитну помоћ: "Губила сам дах, дијагноза коју сам добила УЗЕЛА МИ ЈЕ СВЕ"
Она саветује да свако мора слушати своје тело, јер његови "аларми" никада не лажу.
Ина Игњатовић (41) је пре седам година била на послу када је осетила да губи дах. Била је малаксала. Цела се тресла. Када је почело нагло да је стеже у грудима, звали су Хитну помоћ. Ни лекари, а ни она нису очекивали дијагнозу која је уследила и која ју је за само неколико месеци претворила у таоца болести за коју многи у Србији нису ни чули.
ПРЕТРЕСИТЕ СВЕ СТВАРИ НА ТАВАНУ И У ПОДРУМУ! Ако пронађете ЈЕДНУ СТВАР, чека вас ВЕЛИКО БОГАТСТВО
РХМЗ ИЗДАО УПОЗОРЕЊЕ: Жути метео-аларм на снази у већем делу Србије, долази нам СТРАШНА ОЛУЈА
Гљиве које је Милан из Банатског Двора набрао су огромне: Једна печурка - ручак за целу породицу
- Позлило ми је. Знам да су звали породицу да дође по мене. Сећам се, возе ме до службе Хитне помоћи. Сива, мртвачка, боја мења нијансе на мојим образима. Санитетом ме шаљу на кардиологију. По налазу ЕКГ-а кажу да нисам за њих и да је спас у леку за смирење и да могу да одем кући - почиње своју причу Ина Игњатовић.
Имала је 36 година када је почела да осећа несносан умор. Пуних пет година шетали су је од лекара до лекара, лечили је овако и онако, давали јој разне дијагнозе, али није било помака. Годинама се питала у чему је проблем, није могла да буде ни мајка ни супруга, само је лежала и немо посматрала како живот испред ње промиче, а она не може ништа да учини.
- Супруг је морао на посао. Сама сам, а неко треба да оде по млађег сина у вртић удаљеног 200 метара од наше куће, као да је 2.000 километара, једва сам их прешла. Син ми има тек годину дана, а ја немам снаге да му променим пелене. Немам снаге да се поиграм са њим. Немам снаге да се покренем. Немоћ...Очај! Безнађе - присећа се Игњатовићева.
- Прва дијагноза је била инфекција токсоплазмом, а касније су се низале нове. Осећала сам се јако лоше након прележане инфекције, која када је прошла, а симптоми нису пролазили , одеш код лекара и кажу ти - сада је све у реду. А ја се не осећам добро. Низали су се дани један за другим са све више симптома. Пре подне бих била на послу, а читаво поподне код различитих специјалиста који би сваки пут изнова тражили крвну слику која би сваки пут била добра, а њихов коментар: "Ово је у реду, ако вам не буде боље, јавите се поново, па ћемо видети! - каже Ина.
- Диван је осећај бити мама, и диван осећај када са својом децом проводите најдрагоценије време, играте се с њима,спремате им омиљена јела, пишете домаћи, идете у шетњу, водите их на тренинг и гледате како расту и труде се да постигну нешто. Када их пратите у свему, ви сте њихова највећа подршка и ветар у леђа. Међутим, када је мама која је њихов свет и подршка у свему, у првом кораку па надаље, одједном везана за кревет, страх код деце је нормална појава . Када мама нема снагу да држи тањир и сипа детету ручак или му дода чашу воде, онда је то страшно.
Страшно је да гледате, до јуче сте могли све да радите за своју децу, да их пратите и будете мама, а сада то одједном не можете и други људи то раде уместо вас. То нису странци то су баке, али мама је мама. Дете вам приђе да се помази са вама, а и то вас исцрпи. Страшно је и то што су знали да мама није добро,и да су ме све време беспомоћну у кревету гледали, бледу, сиву у лицу са модрим подочњацима ,тада би они мени додавали чај или чашу воде . Били су мали, а велики људи. Носили су то с великом оговорношћу. Старији син је био други разред, а млађи 16 месеци - прича Ина.
- Све то је било страшно и за моју породицу. Стално су морали да ме возе код лекара,стално би била на релацији посао-болница -кућа. Обично бих лежала у кревету, нисам имала снаге ни млађег сина да пресвучем, замарало би ме и прање зуба. Знам да им је свима било тешко да ме гледају исцрпљену, бледу, клонулу. Имала сам и утисак као да знају да нестајем и да ме губе, али, наравно, то нико није могао да изговори то се видело у њиховим очима, посебно у очима моје мајке - сећа се Ина.
- Праву дијагнозу сам открила у лето 2018.године. И то је био прави шок за мене, али позитиван! Знате када дуго лутате од једног до другог докора и кренете да им набрајате симтоме, онда углавном добијете одговор само за оно чиме се тај специјалиста бави и кажу вам да то нема везе са другим симптомима. А тадашњи први пут код правог специјалисте за мене. Почео је да набраја и да повезује све оне симптоме које сам имала, а други би ми говрили да није ништа. Добила сам дијагнозу синдрома хроничног умора и кризе свести. Остала сам у шоку, јер нисам ни слутила да имам ту болест. Када су установили шта се заиста са мном дешава, дали су ми терапију. Терапија се састоји од витамина, антиоксиданата, и свега онога што јача организам. Исхрана без глутена, лактозе и рафинисаног шећера, прича Ина.
- Поручила бих им да никада не одустају од себе, да буду упорни . Ослушкују своје тело јер оно и те како даје сигнале када нешто није у реду. Најлакше је неком преписати да је депресиван или анксиозан и дати шачицу пилула која још више погорша стање и још више вас прикује за кревет. Не можете имати напад панике целог дана или данима он траје пола сата и прође. Ако ви имате жељу да радите и да нормално функционишете у животу, имате елана, али ваше тело нема снагу потражите преглед код правог специјалисте, имате права, завршава своји причу о борби са болешћу Ина Игњатовић.
РЕПУБЛИЧКИ ЗАВОД ЗА СТАТИСТИКУ ОБЕЛОДАНИО ШОКАНТНЕ ПОДАТКЕ: Невероватне бројке оповргавају све што мислимо о корони
Србија има сјајне односе са Белорусијом: Министар Зоран Ђорђевић разговарао са амбасадором Валеријем Бриљовим
КЉУЧНЕ ПРОГНОЗЕ ДР ТИОДОРОВИЋА: Хоће ли уопште бити другог таласа и да ли ће вирус преживети ВИСОКЕ ТЕМПЕРАТУРЕ
"Не смеју нам се поновити ТИЈАНА ИЛИ МОНИКА" Игор Јурић тражи увођење "АМБЕР АЛЕРТА", друштво мора да РЕАГУЈЕ
