ЊЕГОВУ СМРТ НИКАДА НИЈЕ ПРЕБОЛЕЛА: Животна исповест Данице Грујичић о тешком одрастању и највећим успесима: "Једини ми је ЖАЛ што нисам имала децу"

Рођена сам 30. августа 1959. у Ужицу, од оца Мила, мада се тада изговарало Мило, јер је рођен 1933. у Анџићима код Кравице, близу Братунца. И од мајке Цвете, рођене у селу Драксин код Бајине Баште 1934, која, нажалост, више није међу нама. Тата је економиста, а мама је била професорка југословенске књижевности.. Тим речима је за Курир почела своју животну причу министарка здравља, неурохирург проф. др Даница Грујичић пре тачно годину дана.

Феноменално детињство у Ужицу. Нон-стоп смо били на тргу, предиван је. Жеља ми је да Андреа Ријуа или нашу Филхармонију доведем да ту направе грандиозан концерт. Мама, тата и ја смо имали двособан стан у близини. Нисам имала своју собу, иако сам била јединче. Делила сам је у почетку с прабаком, која ме је чувала, а после је она отишла код своје ћерке, моје нане. Мама је била сјајна, васпитавала ме је да једнако волим и њену и татину фамилију. И једнако сам везана за обе.

Жвака у коси

Снега је зими било пуно. Код те чувене чесме, у близини градске кафане, степенице није било шансе да се очисте. Ту смо се санкали по цео дан. Али кад сам кренула у школу, мама је инсистирала - прво домаћи, па игра и улица. И то је остало до краја живота - обавезе, па уживање. Ишла сам у ОШ "Нада Матић". Лепе успомене, излети с дивном учитељицом Надеждом Петронијевић. Била сам немирна. Имали смо дуваљке, па смо пуцали једни другима. Једној другарици сам залепила жваку за косу. Кад сам видела да је морала да се ошиша, баш ми је било криво. Доживела сам то као највећу злобу коју сам могла да урадим.

Београд

У Ужицу сам била до своје дванаесте године, завршила пет разреда. Тата и мама су 1970. прешли у Београд, а ја сам још годину остала с наном и деком, маминим родитељима. Становали су у Улици Петра Ћеловића, у старој згради где је сада МУП. Тоалет нам је био преко пута улице, купали смо се у кориту. Деда је после, док сам још била с њима, добио стан у чувеној Кули.

Операција на риби

У шестом разреду прелазим у Београд, у ОШ "Алекса Шантић", сада је део "Рибникара" у Ресавској. Тата је ту добио стан од "Југоимпорта". Адаптација је ишла без проблема, добро друштво, свирала сам хармонику у школском оркестру. Још у трећем разреду мама је одлучила да свирам хармонику, пошто нисмо имали простор за клавир. Гитара јој је изгледала превише мушки. Све је мама усмеравала, па и енглески, који нас је од шесте године учила Станислава Јешић, мама мог другара Будимира, ортопеда с "Бањице". Моја прва неурохируршка операција била је управо на риби коју је његова бака држала у кади. Играли смо се, а ја сам је иглом убола право у мозак. Сви су се згранули, морали су одмах да је спреме јер је угинула. Већ тада се видело да ћу бити неурохирург!

Школске дипломе

Уписала сам Пету београдску гимназију. Опет супер друштво. И дан-данас сам с већином њих у контакту. Матковићка, бивша министарска за рад, школска ми је из гимназије. Ето, то одељење има два министра. Имала сам и Вукову, и Аласову диплому, и диплому Светозара Марковића, мада никад нисам била штребер. И тада сам се борила за ученичка права. Родитељи су ми усадили истанчан осећај за правду, који генерално карактерише читав српски народ. Можда нас зато неки и не воле.

Москва

У Москву одлазимо 1975, кад сам била четврти гимназије. Имала сам приватну професорку физике, математике и руског. Било ми је симпатично кад сам у почетку одговарала, па су сви погађали речи којих нисам могла да се сетим. Отишла сам у августу, а већ у јануару сам солидно говорила, па и почела да мислим на руском. Млад мозак, све улази. Никад нисам дуго спавала, мада сам волела да се развлачим по кревету. Довољна су ми четири сата. Легнем у поноћ, устанем у четири ујутро и учим, поготово за матуру.

Мозак и васиона

Дошао је факултет, већ са 17 година. Ишла ми је математика, желела сам да будем конструктор авиона, али за то морате да будете држављанин СССР. Онда сам гледала који ће ми факултет најпре признати и била је то медицина. Искрено речено, бавити се мозгом и васионом потпуно је исто. Мозак је васиона у малом. Кад отворим главу пацијенту и видим мозак: "Добар дан, ваше величанство."

Редовни професор

Никад себи нисам зацртала да будем министар. У старту сам зацртала да ћу да будем професор неурохирургије. Кад сам се вратила из Москве, током факултета, улетела сам у генерацију 1957, иако сам '59. годиште, јер сам две године добила у Русији. Магистеријум је био 1987, а специјалистички 1989. Трајао је цело пре подне, испитивали су ме професори Секуловић, Тајсић и Поповић, један од најлепших испита у животу. Стварно сам добро знала и то се на крају претворило у разговор малтене равноправних људи. До звања редовног професора дошла сам 2007. У међувремену ,као женско сам схватила да морам да радим више и боље да би уопште неко хтео да се оперише код мене. Била сам спремна малтене да се потучем за операцију. Да мени неко из моје генерација каже: "Знаш, ја ћу сад у салу, а ти заврши отпуст!" Марш, бре! Ја идем у салу, ти немаш појма о пацијенту! Колеге су ми ипак биле џентлмени, а и знали су да сам мало на своју руку, па је било: "Где да ме бије глас да сам се тукао да женом." Али радила сам по 20 сати дневно. Касније је то више отишло у контролу онога што раде млађи.

Операције

Често ми је задрхтала рука на операцији, али узмем коцку шећера и све прође. На неки начин сам сујеверна. Пре уласка у салу руке увек перем на истој чесми, мантил стоји на истом месту, униформа се скида на исти начин. То је ваљда подсвесна жеља да на операцији све иде како треба.

Компликације

Најтеже ми је кад губим пацијента, без обзира на то колико година има. Сањам га и увек се питам да ли сам могла још нешто да урадим да му спасем живот. Хвала богу, ниједан ми није умро на операцији, било је оних који су преминули од компликација, крварења. На сваких десет година отприлике буде по једна тужба, али никад није доказана моја кривица, нити је ту било кривице. Компликације се дешавају.

Много сам амбициозна

Најзначајнија љубав ми је био супруг Душан Спасић. Мислила сам да живот могу да проведем с њим. Али испоставило се да је то немогуће с мојом нарави. Свадба од 500 људи била је у хотелу у Сурдулици. Мислим да је Сурдулица и дан-данас памти. И свадба је можда била и најлепши део брака. Развели смо се после четири месеца. Сметало му је што по цео дан нисам била код куће. А и нисмо имали никаква заједничка интересовања осим љубави према медицини. Ма ја сам мало специфична, не могу да кажем да је било само до Дулета. Била сам својеглава. А за брак је потребан компромис. Добро је било што смо се још волели кад смо схватили да не можемо заједно, да ће то прерасти у нешто супротно од љубави ако останемо у браку. И лепо смо се растали. Чак када је био болестан, а већ је био ожењен Миром, имао двоје деце, обилазила сам га на кардиохирургији. Било је: "Јао, бивша жена те обилази!" Али ми смо били колеге на студијама. Имала сам везу пре њега, имао је и он везе. Дуго је трајао прелазак пријатељства у љубав, а све се завршило врло брзо после венчања. Једноставно сам одлучила - или он, или неурохирургија. Али то сам му и рекла пре брака: "Ако икада будем морала да бирам између тебе и неурохирургије - немаш шансе."

Да смо превазишли ту прву, другу годину, можда бих касније направила некакав компромис. Али у том тренутку нисам била спремна на то. И било је поштеније развести се него остати у браку. Таква сам по природи, рођена да будем хирург, да сечем. Иде - иде, не иде - довиђења! Не могу да се смарам, немам времена, радим озбиљан посао, треба оперисати пацијенте, писати радове, напредовати у струци. Каријера ми је изузетно важна, много сам амбициозна. Да је тада наишао неко ко је имао разумевања за то, можда бих имала и породицу, можда бих се поново удала. Тата је частио друштво кад сам се развела. Добро ме је познавао и тачно је знао шта ће се десити. Али је одличну ствар урадио што ме је пустио да погрешим.

Жал

Једини ми је жал што децу нисам имала. А можда је тако и боље, децом мораш да се бавиш. Гледам младе родитеље, дају им телефон, па гледају глупаве цртаће, слушају идиотске песмице у којима се промовише насиље и после се питамо одакле нам насиље у школама.

Политика

У ДС сам била кратко, после убиства Ђинђића. Убити премијера у мојој држави значи пуцати у моју државу. Тек кад је Чеда Јовановић, који ми је од старта би несимпатичан, изашао - ушла сам у ДС. Дугогодишњи члан је био мој брат од тетке Дарко Маринковић, који је остао у Ужицу и после био директор Здравственог центра. Старији у нашој фамилији били су за СПС, а пошто су бата и сека увек били заједно, увукао ме је у ДС. Нисам била нешто активна, била сам на једном састанку на Врачару. Тада сам схватила да чланство нико ништа не пита. Први пут су ме питали зашто то радим кад сам излазила из партије: "Управо зато што ме тек сад питате за мишљење." А тада сам већ била била редовни професор! И кад је ДС био на власти, имала сам пуно веза и пацијената које сам оперисала јер ме је звао неко из ове или оне партије на власти. Али ме никад нису питали: "Дано, шта ти мислиш, куда треба да иде здравство?" Ако хоћеш нешто да мењаш, мораш да имаш политички утицај, то је јасно. И није тако само у Србији, погледајте Немачку, Енглеску... Једино што Западу признајем је што су пре више векова почели да праве систем. Ми у свему морамо да направимо систем, а не да зависи од тога да ли некога знам или не знам. Стално критикујемо себе, а то не волим. Можемо да имамо бољи живот него било који други народ на планети.

Кандидат за председника

Колеге с клинике 2011. хтеле су да ми сместе 300 евра у бомбоњеру или тако нешто. То ми је рекао човек коме сам оперисала дете. Схватила сам да само јавност може да ме заштити, а никако то што ћу седети у ћошку и нико неће знати за мене. Заштита је била кандидатура за председника 2012, јер кандидати морају да буду полицијски проверени. И прихватили су је јер сам била чиста, а не знам да ли би прихватили ових који су хтели да ми сместе.

Ана Брнабић

Да ћу бити министар, сазнала сам у четвртак пред седницу Главног одбора СНС. Звала ме је Ана Брнабић: "Дано, председник сматра, а и Председништо СНС, да ти треба да будеш, пошто смо на ти, министар." Увек сам говорила да нећу одбити ако ми понуде. Али не бих ни драмила да нису. Прихватила сам јер мислим да на крају каријере нема тајне за мене и да могу много тога доброг да урадим у систему. Ништа ми се није променило. И даље радим и пре и после подне. Многи се чудом чуде шта ће министар увече у министарству.

Аранђеловдан

Осећам се као продужена рука бога кад спасем пацијента услед компликација, јер некад имам осећај да се борим с неким злим силама које га вуку низбрдо. Не можете увек да имате контролу над свим. Има нека виша сила где престаје ваша контрола као доктора, као људског бића. Али нисам неки верник. Славим Аранђеловдан, славу Грујичића, и Ђурђевдан од Божића. Мајка мога оца је умрла рано и пошто је деда наследио њено имање, обележавао је обе славе. Ђурђевдан је преузео мој брат Давор у Зворнику, али тата и ја на неки начин учествујемо.

Власт

Да ли сам и као министарка продужена рука бога - е, то је велико питање. Можда пре продужена рука власти него бога. Али власти која сматра да заиста треба извести реформе у здравству. Изненађена сам одсуством директива које бих морала да следим и указаним поверењем да оно што сматрам добрим и радим. И то сад неко сматра револуционарним, а у ствари се нико није бавио тим стварима 50 година.

Имена и надимци

Аждаја, Дана Комсомолка, Милостива, Брзи Гонзалес, много је било надимака. Али у министарству је увек било: "Ево је ова, опет нешто тражи, њој ништа није довољно." Углед сам стекла као докторка Дана, па бих ја у две речи била можда Др Дана или Дрдана. Можете да ставите акценат на шта хоћете, вероватно има и једног и другог.

Тата и мама

Имамо два стана, на другом спрату сам ја, а тата испод, на првом. Мама је преминула прошле године и драго ми је што је умрла у свом кревету. Имала је проблеме с дисањем и боловима, помогла ми је моја медицинска сестра Нада, која је отишла у пензију. Тата је једну ноћ спавао с мамом, другу ја. Углавом је он био тај који јој се последњих година посветио. Шалила сам се: "Искајаваш неке грехе." Заиста је показао праву љубав према животном партнеру и показао се као изузетан човек. Ујутру, пре него што одем, обавезно пијемо кафу и изанализирамо геополитичку ситуацију у свету. И увече кад дођем кући. Иако је у 90. години, тата иде по продавницама, на пијацу... Фала богу, врло је виталан.

Божић

Ма каква Нова година, 31. децембар прелази у 1. јануар и цео свет полуди. За мене је Божић далеко већи празник. А много лепше се проведем на некој свадби или кад се слави рођење детета, крштење... Кад одрадимо добар посао, следи опуштање с пријатељима уз озбиљну музику или евергрин. А ако се слуша народна, мора да се пева, нема друге. Харис Џиновић и староградске. Нажалост, хармонику нисам узела у руке од рата у Босни. Имам пуно фамилије у делу где су Срби доста страдали, погинуо ми је ближи рођак, тројица даљих, брат од стрица из Кравице једва је извукао живу главу 1993. Распусте сам проводила у Кравици код деде и бакице. Нема шуме кроз коју нисам прошла, божанствен предео, питомина. Сад не бих смела јер не знам где су нагазне мине. Као дете сам сама ишла и кроз кроз муслиманска и кроз српска села. Никад никакву непријатност нисам доживела, ако сам била жедна, људи су ми дали воде. Сад видим нека педофилија, не знам где иде човечанство. А '91. ми је све тешко пало, било ми је несхватљиво да се закрве људи који су до јуче били заједно. То ми је, онако, баш туга. Као и ово сад што се дешава у Украјини, јер смо сви Словени и генетски повезани.

Смрт брата Дарка

Јако ми је тешко пала смрт брата Дарка 2012, њему нисам могла да помогнем. Имао је само 52 године, умро је од тумора на мозгу, код мене на клиници. Посао и неурохирургија су ми помогли. Али то остаје рана.

Унучићи

Оно што данас истински може да ме обрадује није више никакав успех, већ буквално да се роди здраво дете, било чије, било где. Моји пријатељи већ добијају унучиће. Кад би могло што више деце да се рађа у Србији.

Памтиће ме...

Памтиће ме мени блиски, они које сам учила и фамилија као некога ко је био добар човек. Можда сам некада била груба према некоме ко то није заслужио, можда сам се огрешила несвесно мислећи да радим праву ствар. Али намерно никад! Уколико нисам била изазвана, наравно. Акција рађа реакцију. А ја нисам неко ко не уме да се брани. Ако ме нападнете, па неће вам бити добро. А ако имате коректан однос са мном, можете да уживате.

Србија Данас/Курир