27 година од стравичног убиства код Правног факултета: Душана (14) су на данашњи дан насмрт претукли Скинси
Душан Јовановић, дечак Ромске националности, имао је само 14 година када су га на данашњи дан, пре 27 година, тачније 18. октобра 1997., у Београдској улици, малтене на прагу куће у којој је живео са мајком и оцем, насмрт претукли Милан Чујић (17) и Иштван Фендрик (17), припадници "Скинхед" ултрадесничарског покрета.
Тим поводом данас у 18 часова испред Правног факултета креће симболична шетња до парка. У парку ће бити окупљање код спомен-табле Душану Јовановићу где ће се присутнима обратити Душанова сестра Душка Јовановић, као и активиста и активисткиња.
- Позивам све људе да дођу данас у 18 часова испред Правног факултета, да нам се придруже, да се не заборави ово што се догодило мом брату, јер је то симбол расизма. Ситуација је све гора и зато морамо сви да се удружимо и да у што већем броју пошаљемо поруку - стоп расизму! - рекла је Душка Јовановић за Телеграф.
Скоро три деценије касније осећај срамоте, беса и бола је исти. Туга због прерано угашеног живота овог недужног дечака не јењава.
Убијен је само зато што је био - Ром.
Похађао је Основну школу "Владислав Рибникар". Са татом Александром и мајком Милицом живео је у дворишној кући у Београдској улици. Био је добар ученик, мирно и повучено дете које је волело да пеца, игра фудбал и гледа кечере.
Кобне ноћи Душан се кући вратио са мајком из Миријева у којем су били код деде и ујке. Тамо му је живела и старија рођена сестра Душка, која је тада била у 9. месецу трудноће.
Отац се спремао за трећу смену у "Градској чистоћи", пио кафу, а Дуле му је тражио паре да оде и купи Кока-колу од 2 литре. Александар је сину дао паре не помишљајући ни у најстрашнијим сновима да ће га пустити право у смрт.
Изашао је до продавнице која је удаљена неколико десетина метара од улаза у којем је становао и никада се више није вратио.
Пресрели су га и напали нацисти Милан Чујић (17) и Иштван Фендрик (17). Заскочили су га, ударали песницама, шутирали ногама по глави, газили, потом су почупали олук са зграде и њиме га тукли све док му нису сломили врат.
Тело је нашао његов отац Александар. Душан је лежао насред Београдске мртав, отворених очију. Једна рука му је била испружена, друга савијена.
Сахрањен је два дана касније у белом ковчегу, на вечни починак испратило га је на стотине људи који су аутобусима дошли из свих делова Србије, таксисти су возили бесплатно до Лешћа.
Народ је изашао на улице и протествовао због убиства недужног детета.
Унија Рома Србије 2007. године поставила је спомен-плочу у знак сећања на Душана Јовановића на месту на којем је убијен. Њихов сурови чин уништио је целу породицу Јовановић у којој су трагедије почеле да се нижу једна за другом.
Мајка Милица је првих шест месеци након Душановог убиства покушала два пута да се убије. Прво је попила сону киселину, потом таблете.
Три године касније, поново је затруднела. Отац Александар је мислио да ће друго дете да јој скрене мисли са Душана, али није. Милица је родила Кристину, али Душана никада није преболела.
Обесила се када је Милица имала 15 година.
Отац Александар је добио инфаркт када је погледао филм о свом сину, филм "Душан". Након тога, ампутиране су му обе ноге, срце му је пукло од туге годину и по дана након што му је супруга преминула.
Кристину је тада усвојила Душка која се преселила у Шведску.
Милан Чујић и Иштван Фендрик су добили по десет година малолетничког затвора. Казна им је прво умањена за по 18 месеци по основу амнестије, па су они на слободу, уместо 19. октобра 2007, требало да буду пуштени 19. априла 2006. године. Посебним решењем Окружног суда у Београду казна им је додатно умањена, па је Фендрик условно пуштен на слободу 1. априла 2004, док је Ћујић условно ослобођен 30. априла 2004. године.
