НА РАТИШТУ СА ЛЕГИЈОМ И БОЈОВИЋЕМ! Аца Булић отворено о деведесетим: То су били мангупи, поштовали су се кодекси (ВИДЕО)
После убиства оца, сео је у приватни авион и тада је почела друга епоха његовог живота.
Одрастао је у турбулентним деведесетим годинама на београдском асфалту.
Са само 17 година је прошао поред Штаба српске добровољачке гарде и позвао друштво са Новог Београда да крену у рат.
Од исхитрене младалачке жеље да у Хрватској и Босни брани српство, остао је на ратишту три године, док је његов отац био један од финансијера оружја за војнике Жељка Ражнатовића Аркана.
"МАЛА БАРА ПУНО КРОКОДИЛА" Трлаја изрешетан из калашникова на паркингу, мистерија и даље тресе подземље - освета за Аркана? (ВИДЕО)
ЛЕГИЈА ИЗЛАЗИ ИЗ "АЛКАТРАЗА"! Са браћом Симовић долази у Београд
ЦЕЦИНА КУМА ИЗРЕШЕТАНА У ЦЕНТРУ БЕОГРАДА! Прослава љубави коштала је живота - једна ствар и даље МИСТЕРИЈА (ВИДЕО)
Након повратка у Београд, родитељи доносе одлуку да његов бунтовнички дух преусмере на образовање. Одлази у Лондон на студије и започиње нови живот, далеко од југословенског ратног жаришта и криминала на београдским улицама. У Београд се враћа да сахрани оца, Јусуфа Јусу Булића, који је убијен 4. маја 1998. године испред свог кафића у сачекуши.
Из комфорног живота у Лондону, враћа се у спрску реалност у којој са 24 године наслеђује све очеве послове и покушава да заштити и мултиплицира имовину. С обзиром на то да му је отац био и те како имућан човек, који је држао коцкарнице, угоститељске објекте, али и Фудбалски клуб Железник, у то време јаког прволигаша, Аца Булић је у "Црној хроници" на Курир телевизији открио како је изгледало одрастање поред ауторитативног оца.
- Одрастање је било као на филму, а делило се на две фазе. Прва је била када је отац био по затворима, тада сам био мали, а родитељи разведени. Живео сам са баком, деком и мајком, а оца сам виђао повремено када изађе из затвора. Имао сам двоструки живот, ишао сам у школу, а с друге стране ме отац водио по тим коцкарницама у иностранству, па сам могао да видим срж југословенског криминала - започео је Булић, па наставио:
- Не бих их ја називао криминалцима, већ мангупима, јер у то време није то било толико организовано као данас. Постојали су кодекси и поштовање, једноставно је другачије време било.
Потом је Булић споменуо Љубу Земунца, јер је његов отац био један од чланова те озлоглашене криминалне групе, а након смрти Љубомира Магаша, Јусуф Булић прекида послове у иностранству и одлучује да се врати у Југославију.
- Они су сви били домци, расли су у тешким условима, родитељи нису имали пара да их издржавају. Ишли су иностранство и радили то што су радили, мој утисак је да су били организовани и да су успешно обављали послове. Додуше, другачије је него ово што је данас, дакле није толико сурово и постојали су неки кодекси - рекао је Булић, па је причао како је изгледао дан када су му јавили да му је отац убијен заједно са телохранитељем и Петром Вујачићем, функционером тадашњег прволигаша Железник, а у поменутој сачекуши тешко је рањен стриц Аце Булића:
- Три дана пре тога, направио сам свадбу у Лондону, а да је нисам направио не бих ни видео свог оца. Четири године пре тога одлазим у Лондом, тамо се школујем, потом живим и радим, а онда одлучујем да се женим. Звао сам га на свадбу, он је дошао, дан после се вратио и то вече је убијен. Сећам се да је тачно у то време експлодирала једна лампа, јер смо и даље сабирали утиске са свадбе, ми смо се питали шта је са лампом, и у том тренутку ми (Љубиша Буха) Чуме јавио шта се десило. Потом следе све оне страшне сцене, морао сам да саопштим ту вест свим укућаним, млађем брату... Следећи дан седам у приватни авион и тада креће друга епоха мог живота.
Потом је образложио због чега се пријавио за Арканове тигрове са само 17 година, па потом провео три године на ратишту, с обзиром на то да је имао лагодан живот јер му је отац све пружио, такође је открио да ли је његов отац био финансијер наоружања војника Жељка Ражнатовића:
- То бих једино могао опишем са реченицом младост-лудост. Реч финансијер много тешко звучи, али није да нема истине, сви су у то време помагали комаданту онолико колико су могли, а све то због патриотизма и српства. Са 16 година сам пролазио поред неког штаба где је била колона људи и тада сам рекао себи шта ја овде радим док неки иду и ратују. Истог трена сам отишао до банке, оставио нека документа, вратио се у крај и 17 мојих другова је кренуло са мном на ратиште. О ратишту немам шта лепо да кажем, то је ружно искуство, додуше, тамо сам одрастао за врло кратко време и разумео да живот није онакав каквим га доживљавамо.
Иако му се придружило 17 другара из краја у којем је одрастао, тамо је срео још понеке фаце које су му биле познате, а то су Милорад Улемек Легија и Лука Бојовић, па је описао како те тренутке памти.
- Дошао сам са 17 људи, то је група другара које се волела и чувала међусобно. Међутим, ратиште као ратиште, тотално другачија средина и енергија, па смо се сви чували и самим тим упознали мноштво момака међу којима су били Легија и наш Лука, а они су по мени људи који су се борили за Србију исто као и ми, о њима имам само најлепше да кажем - Започео је Булић, па је образложио своју терминологију "наш Лука":
- Он за мене представља једно београдско дете које је отишло путем који је сам бирао. Мада, ја ћу га увек памтити као доброг момка и некога ко се борио за Србију и био је исправан у нашим причама.
Након тога, осврнуо на како је изгледало када је, након очеве смрти, наследио силне послове:
- Нисам мислио да ћу, после очеве смрти, доживети 23. годину. Оно што је он мени оставио, гледам да тако нешто никад не оставим свом детету, односно такве врсте проблема. Наша љубав је били неизмерна и управо ме она навела да наставим са фудбалом и да његово име не остане упрљано, да неком дугује паре итд. Моја мајка и ја смо сами причали на ту тему, знали смо шта нас очекује, али смо били спремни да наставимо оно што је отац започео са његовом највећом љубави, односно фудбалом. Све оно што се прича о коцкарницама, кладионицама је пола истина, а пола не. Истина је да је живео коцкарским животом, људи мисле да су они имућни, а заправо су сиротиња, тек након неких имена попут (Вање) Бокана и Цанета (Суботића) је кренула друга фаза очевог живота када је дошао новац - рекао је Булић, па додао:
- Пре тога су били мангупи који су ишли по Европи, који нису имали превише пара, више је ту било људских вредности, а касније долази период где постаје све интерес.
Након тога, Аца Булић је дошао на чело тадашњег прволигаша Железника, а јавност је тада прогнозирала брзу пропаст клуба. Ипак, Аца Булић је као први човек клуба освојио Куп СЦГ, а потом заиграо у Европи, па је отркио због чега се повукао из света фудбала преко ноћи.
- Када сам наследио клуб било је тешко, а поготово те прве године. Моћници су у Србији водили тимове и једноставно нисам имао простора да опстанем те прве године, спасило ме је бомбардовање. Сећам се да сам само са Пролетером из Зрењанина могао да одиграм регуларну утакмицу. Брзо сам напредовао у фудбалу, чак сам и био постављен за председника Заједнице прволигаша и аутоматски потпредседник савеза. Додуше, нисам успео да краја да издржим, јер сам представљао фудбал који је неискварен, а тада сам изгубио од Томислава Караџића за неколико гласова.
