ДАН КАДА ЈЕ СРБИЈА ОСТАЛА ЗАВИЈЕНА У ЦРНО: У трен ока је живот изгубило 90 људи, ХОРОР ИЗ АЛЕКСИНЦА се још препричава
Од трагедије је прошло 32 године
Тмуран дан у алексиначкој котлини пре 32 године прекинула је злослутна сирена - она која наговештава несрећу и тугу.
КРВ ЖРТАВА ОПРАО У КУПАТИЛУ СВОГ СИНА! Овако је Џонић сакрио трагове злочина - његова жена рекла оно што није смела
СРБИН ПОКУШАО ДА УГАСИ ПОЖАР НА КРОВУ, ПА ПАО НА ГЛАВУ: Нећете веровати шта је изазвало велику трагедију
ДА ЛИ СУ КОБНЕ НОЋИ БИЛИ САМИ? Узети ДНК-а трагови из аутомобила у ком су страдали брат (14) и сестра (22)
Тог 17. новембра у 11.59 време као да је стало у овом малом граду на југу Србије. Убрзо је звук сирене за узбуну заменио звук сирена кола хитне помоћи, а на лицима становника могли су се видети само страх и неизвесност. Експлозија и пожар су избили у рударској јами "Морава". Настрадала је читава смена рудара од тровања угљен-моноксидом, њих 90, а сто тридесет петоро малолетне деце остало је без родитеља.
Сменовођа у јами "Морава" Љубиша Станојевић тада није био на послу, али је, као члан чете за спасавање, позван да интервенише. Станојевић се присетио дешавања тог тмурног новембарског дана и вишенедељне потраге за колегама и пријатељима дубоко под земљом.
- Био сам код куће, а пошто сам био члан чете за спасавање, по мене су дошла дежурна кола. Рекли су ми: "Љубиша, мораш одмах у јаму, десио се пожар." Када ми је возач рекао где је избио пожар, претпоставио сам да је настао хаос и да има много погинулих. С обзиром на систем рада, на то где су улаз, излаз и место где је букнула експлозија, знао сам да је угрожена цела смена и да ће бити мртвих - каже Станојевић.
Од призора који је затекао у јами "Морава" данима није спавао, а та слика му је пред очима и данас.
Проналажење тела и сахране трајале 25 дана
- Ватра, јама, мртве колеге... Време чини своје, али неке слике се не бришу никад. Сећам се, нисам спавао данима - враћа мучне слике и своја осећања Љубиша.
Проналажење тела и сахрањивање рудара трајало је наредних 25 дана. Чете које су долазиле са стране, како би помогле, у међувремену су напустиле Алексинац, а Станојевић је са својим тимом константно био на терену.
- За 25 дана, колико је трајало извлачење мртвих, био сам код куће читавих пола сата. Тамо сам спавао, пио, јео и у јаму улазио нон-стоп. Ми смо били домаћини, а спасиоци који су долазили са стране нису познавали терен - присећа се он.
Оно што му је пало теже од саме експлозије и извлачења тела колега, комшија и пријатеља био је сусрет са њиховим породицама, јер требало је саопштити да им се син, брат или отац неће вратити кући.
- Био је то јако тежак, драматичан и болан сусрет. Не можете да лажете породицу и да им дајете лажну наду, да говорите нешто а знате да то није тако - каже овај храбри Алексинчанин.
Метан и ватра - кобна комбинација
Станојевић истиче да је у тренутку несреће монтирано такозвано широко чело које је требало да хуманизује рад у руднику, односно да олакша посао и повећа производњу.
- Међутим, запалио се угаљ, а потом је дошло до споја ватре и метана и догодила се експлозија. То није могло да се предухитри. Несрећа десила се скоро километар и по - два од места где се изводе радови, у свежој ветреној струји (тамо где нема метана). Радници који раде на одржавању користили су апарат за варење и нису видели да је пао жар и запалио траку.То је била непажња, то се зна - појашњава Станојевић.
Истиче како ни кисеоник, који је саставни део опреме рудара, није помогао несрећним људима.
- Они који су били ближе чистом ваздуху или кисеонику брзо су побегли када су видели дим који иде према њима. Иначе, када се запали транспортна трака, која у себи садржи бојне отрове, настаје чађ. Она је лепљива, тако да је практично затворила филтере за кисеоник, због чега рудари нису могли да дишу - присећа се.
Станојевић истиче да рудник не ради од деведесете године и да је тада стао цео град.
Рудник који је имао више од 1.000 запослених убрзо се затворио. Данас изгледа сабласно и свакодневно Алексинчане подсећа на страшну трагедију и губитак најмилијих.
Просторија пуна сандука
- Годинама сам фотографисао рударе, силазак у јаму, прозивку, њихове породице.. Чим сам сазнао за несрећу, отишао сам на лице места. Познавао сам многе. Један рудар је радио на изградњи моје куће. Због плате је отишао у рударе и тамо је и погинуо. То је била страховита несрећа за цео крај. Једна огромна просторија била је пуна сандука. Пре тога сам у том простору фотографисао рударе током весеља, а онда су на том месту били сандуци – присетио се Хаџи Миодраг Миладиновић, фотограф из Алексинца.
