БЕОГРАДСКОГ ЏЕКА ТРБОСЕКА ТУКЛА ЖЕНА: У касним вечерњим сатима правио је хаос свуда осим у свом кревету
Миодраг Столе Трифуновић је био београдски Џек Трбосек
Непосредно пред почетак Другог светског рата, у вечерњим сатима, Миодраг Столе Трифуновић представљао је страх и трепет за парове који су љубависали по београдским парковима.
Ухапшена два мушкарца због повезаности са убиством навијача у Старчеву: Обрачун почео у породичној кући?
ДРУГ СНИМАО ТЕЛЕФОНОМ: Ухапшен малолетник (14), осумњичен да је силовао девојчицу (13) у Београду!
Полиција идентификовала осумњичене за обрачун нарко-дилера: У Панчеву појачано присуство органа реда
После вишечасовног праћења прво би им се нечујно прикрадао, да би потом гвозденом шипком онесвешћивао младиће, а њихове девојке силовао.
Крајем четрдесетих година минулог века, у време Резолуције Информбироа и жестоког обрачуна тадашње Брозове владајуће номенклатуре са дојучерашњим саборцима, по српским градовима харали су злочинци који су комотно могли да се пореде с колегама из САД. Најславнији међу њима био је београдски фантом Миодраг Столе Трифуновић.
О Столетовим злочинима у медијима више је почело да се говори и пише тек пре неколико година. Најинтелигентнијег и најефикаснијег злочинца, за кога се верује да је убио преко шездесет жртава оба пола, на овдашњим просторима још нико није надмашио.
О Столетовим злочинима у медијима више је почело да се говори и пише тек пре неколико година. Најинтелигентнијег и најефикаснијег злочинца, за кога се верује да је убио преко шездесет жртава оба пола, на овдашњим просторима још нико није надмашио.
Прво сексуално насиље извршио је у петнаестој години у Мерошини поред Ниша. Жртва је била девојчица од дванаест година. Да не би пукла брука, његова мајка, која се у међувремену развела, решила је да се са сином пресели у Београд. Као ученик средње грађевинске школе, Трифуновић је сопствене болесне нагоне задовољавао у препуним трамвајима тиме што је девојке хватао за груди и стражњицу.
Непосредно пред почетак Другог светског рата, у вечерњим сатима, представљао је страх и трепет за парове који су љубависали по београдским парковима. После вишечасовног праћења прво би им се нечујно прикрадао, да би потом гвозденом шипком онесвешћивао младиће, а њихове девојке силовао.
Одмах након положене матуре Столе Трифуновић добио је позив за служење војног рока. Дуг отаџбини, према одлуци војних власти, требало је да одслужи у родном Нишу.
Занимљив је податак да је још током школовања пасионирано сакупљао све што је на српском језику било објављено о Џеку Трбосеку. Такође је обожавао и прозу Онореа де Балзака, а највише "Голицаве приче". Поред похотних ликова из Балзакове прозе, Трифуновић се дивио Трбосековој снази, интелигенцији и сналажљивости, као и двоструком животу који је водио. Тада је одлучио да надмаши свог идола. У томе је, како се доцније испоставило - и успео.
Најмонструознији југословенски убица након окончања Другог светског рата Трифуновић није водио двоструки, већ троструки живот! После ослобођења, као грађевински предузимач, Столе Трифуновић имао је пуне руке посла. Требало је саградити оно што је у периоду од 1941. до 1945. било срушено. Столе је поред сређивања градске инфраструктуре пажљиво припремао и злочине по којима ће доцније дуго остати упамћен.
Месец дана пре почетка својих манијакално-убилачких пирова из стана позоришног и филмског глумца Миливоја Мавида Поповића украо је перику, бркове, браду, одела и специјалне уметке за попуњавање образа. Захваљујући тим реквизитима скоро годину дана наводио је на лажне трагове тадашње оперативце Повереништва за унутрашње послове града Београда.
Крик из павиљона
Прво убиство извршио је 31. јануара 1948. око 21 час. У службеној белешци оперативац за крвне деликте записао је: "Дана 1. фебруара 1948. године нађен је женски леш у једном од недовршених павиљона у Цвијићевој улици. Установили смо да је жена стара око 33 године. На њој је поцепано рубље. Жртва је најпре силована, а затим задављена, што трагови на врату јасно показују. По згрченим рукама и повредама на њима да се закључити да се између жртве и убице водила очајничка борба."
Даљом провером утврђен је идентитет жртве. Била је то трговачка радница Милка К. мајка двоје малолетне деце. Њано тело рано ујутру први је приметио неки сакупљач отпада. Милкин супруг био је убеђен да му се жена због чишћења и сређивања радње задржала.
Двадесет дана касније Столе, кога је народ у међувремену прозвао фантом, масакрирао је 22-годишњу Славицу Трифуновић. Њано унакажено тело спаковао је у две вреће и бацио у Саву.
Једну врећу извукао је из воде пензионисани железничар, иначе страствени риболовац Чеда Савић.
Према извештају из просектуре, жртва је најпре силована па потом задављена. О нестанку своје сестре полицију је обавестила Сека Трифуновић, радница која је са супругом живела у Земуну. Провером у рејону у којем су Трифуновићеви становали утврђено је да је сестра убијене Славице веома преке нарави, склона свађи и тучи, за разлику од њеног мужа, пословође угледног грађевинског предузећа, који је, према речима њихових комшија, био изузетно миран и повучен човек, спреман да им у сваком тренутку прискочи у помоћ.
Доцније је за комшије, као и за полицију, велико изненађење представљала чињеница да је тај мирни, тихи и добри муж, кога је супруга често злостављала и кога су молили да им у каснијим вечерњим сатима сачека и допрати женску чељад до куће, да не би “набасале на тог ужасног манијака”, био нико други до фантом - Миодраг Столе Трифуновић!
После хапшења, кад је сазнала за злочине које је починио, Сека је поднела захтев за развод брака. Зачуђеним иследницима још је додала да га је тукла зато што је у кревету био никакав!
Несхваћени лиричар
Фантом је најрадије харао по Звездарској шуми. Једна од његових жртава била је и плавокоса девојка лепушкастог изгледа, стара између 16 и 18 година. По траговима који су остали на месту злочина утврђено је да се девојка очајнички борила с помахниталим убицом. Око њеног мртвог тела било је поломљено шибље и изгажена трава. Том приликом полицајци су пронашли трагове мушких ципела с ребрастим отисцима, што је за истрагу било значајно откриће.
Међутим, злочинац је однео све ствари које су припадале жртви и тиме отежао њену идентификацију. У пролеће и лето 1948. жртве су почеле да се нижу као на покретној траци, што је иследнике доводило до очаја. Столетови злочини деловали су немотивисано, што је истрагу додатно отежавало и успоравало.
Једној девојци, која је срећом успела да преживи напад, пре дављења и цепања одеће рецитовао је поезију, жалећи се да реномирани књижевници којима је показивао песме немају слуха за његову уметност.
Занимљива је чињеница да је поменута девојка данима размишљала да ли да пријави напад. Наиме, она је током окупације ишла на курс одбрамбених вештина, који су у Београду организовале немачке власти да би се девојке заштитиле од насртљивих и примитивних удварача.
Плашила се да јој нове власти не припишу "колаборацију с непријатељском окупаторском војном силом". Њан страх био је без основа. Иследници су јој прво замерили на том премишљању, али су јој убрзо били захвални, јер им је својим сведочењем знатно олакшала даљу истрагу.
Интересантан је и начин на који је Трифуновић ступао у контакт с потенцијалним жртвама. Девојкама и женама прилазио је с тугаљивом причом о болесној супрузи која је остала сама код куће и којој је неопходна помоћ. Наивне и поводљиве, поготово младе особе брзо су упадале у Столетову вешто постављену замку.
Миодраг Столе Трифуновић допао је шака оперативцима некадашње Озне кад је почео да убија мушкарце - своје јатаке и ортаке с којима је пљачкао дипломатске магацине, продавнице и куће. Фаталну грешку направио је приликом подметања пожара у бифеу "Златно буренце" који се налазио на Звездари.
Он је од пријатеља с којима је крао, а потом препродавао робу чуо да је шеф овог угоститељског објекта пријавио полицији украдену робу коју је чувао у складишту.
Трифуновић је одлучио да га због тога казни, али је том приликом заборавио да с канте у којој се налазио бензин уклони своје отиске прстију.
Те 1948. године у Београду је регистровано четрнаест Столетових убистава, али тачан број његових жртава у престоници до данас је остао непознат. Остало је непознато колико је тачно особа убио у околини Ниша, као и у душевној болници у Топоници, у којој је једно време био смештен. Симулирао је лудило да би избегао не само служење војног рока већ и евентуални одлазак на фронт, који је почетком 1941. био све извеснији.
Према Столетовом казивању, он је ликвидирао око шездесет особа оба пола.
Оперативцима за крвне деликте Столе је испричао на који је начин у касним вечерњим сатима давио душевне болеснике у Топоници. Пре егзекуције пажљиво је чекао да утону у сан. Убијао их је да би присвајао њихова следовања цигарета и хране, која је делио са садистички настројеним болничарима.
Та убиства никога нису занимала. Сви лекарски извештаји били су идентични: Болесник (име и презиме) умро је у сну од срчаног или можданог удара.
На саслушању је цинично говорио да му је немачка окупација донела слободу. Уместо да буде у затвору, нико га није прогањао због силовања које је починио у околини родног града, а потом ни због убистава у душевној болници "Топоница".
После рата Београд је као велики град био идеално место за наставак злочиначке активности. До данашњих дана остало је неразјашњено да ли су Столетови "подвизи" били само плод његове болесне маште или су се пак заиста догодили. У многим српским градовима архива о злочинима почињеним крајем тридесетих година 20. века била је уништена. У полицијској архиви нису сачуване ни Трифуновићеве фотографије, па је данас немогуће макар и овлаш реконструисати фантомов прави изглед.
Највећи серијски убица свих Југославија Миодраг Столе Трифуновић сам је себи пресудио. Он је у истражном затвору из кревета ишчупао две гвоздене шипке. Око врха једне увио је део чаршава и попут "бакље" набио је себи у уста. Другом шипком пробио је срце.
