"ДОБАР ДЕЧКО" У СВЕТУ КРИМИНАЛА: Важио је за најопаснијег, изрешетан у бесним колима - ово је МИСТЕРИЈА и 25 година после (ВИДЕО)
Бојан Петровић био је страх и трепет 90-их, изрешетан је у јагуару на семафору.
Одударао је по свему од других криминалаца. Имао је огромну и раскошну вилу за коју тврде да је била боља и од оне Душана Спасојевића у Шилеровој улици у Земуну, на полицију је ишао "калашњиковима" са хероином у торбама, био је припадник "вождовачког клана", сурови рекеташ и пљачкаш, нарко-бос, а ипак су га сматрали "добрим дечком". Један је од ретких који је имао новца и разрађен посао у иностранству, али је и поред тога изабрао криминал. О својим догодовштинама причао је као о игри. Бојан Петровић изрешетан је у свом "јагуару" у центру Београда заједно са пријатељем Зораном Богдановићем Кепом пре тачно 25 година.
Око пола сата после поноћи, у ноћи између 28. фебруара и 1. марта 1998. године, браон "јагуар" зауставио се на семафору код продавнице "Гас" на углу улица Царице Милице и Бранкове. Касни пролазници радознало су загледали лепу лимузину, которске регистрације, којом је управљао Бојан Петровић, а на месту сувозача био је Богдановић. Са краја колоне аутомобила који су чекали зелено светло на семафору излетео је, уз шкрипу гума, "фиат" без регистарских ознака и нагло се зауставио испред "јагуара".
СЕСТРА МАРИЈАНЕ МАТЕУС ИЗРЕШЕТАНА У САЧЕКУШИ! Мистерија дуга осам година: њен муж у затвору био са налогодавцем, а у ћелији са убицом
НА РАТИШТУ СА ЛЕГИЈОМ И БОЈОВИЋЕМ! Аца Булић отворено о деведесетим: То су били мангупи, поштовали су се кодекси (ВИДЕО)
Двојица непознатих младића потегла су аутомате и испалила по рафал у Петровића и Богдановића. Додали су гас и сјурили се преко Бранковог моста према Новом Београду. Гомила врелих чаура остала је на асфалту, а у "јагуару" два тела су клонула са седишта. Појавило се и зелено светло на семафору, али то више никоме није било важно.
Нагађало се, али се никада није званично потврдило да је убиство Петровића била освета за нестанак и ликвидацију Војислава Раичевића, познатијег као Воје Американац. Многи су Бојана помињали и као директно одговорног за смрт Зорана Димитрова Жуће, кога је наводно позвао да се састану да би пословао са његовим пријатељима из Црне Горе. Жућа је убијен исте вечери.
Убице Бојана Петровића и Зорана Богдановића, званично, заувек су остале непознате.
Камере, ограда под напоном и вук
Бојанова вила налазила се у слепој улици, свуда су биле около камере, а ограда је била под високим напоном. Ако би неко некако успео да искључи струју и прескочи ограду, за њега је Бојан имао посебно изненађење. У дворишту се налазио кавез са правим вуком који је пуштан ако би Бојан уочио некога у дворишту.
Једном су на дојаву да је Бојан у кући са куриром и неколико килограма хероина, испред капије куће Петровића дошли полицајци. Нико од њих није смео да уђе први. Кад је у једном тренутку из дворишта изашао човек са торбом, стартовали су га убеђени да је то курир који носи новац или дрогу. Испоставило се да је био водоинсталатер. У том тренутку из дворишта су колима излетели Бојан и курир са "калашњиковима", носећи торбе са хероином и парама, али полиција није имала одобрење да пуца.
Бојана је најбоље описао бивши полицајац: "Сваки опасан криминалац желео би да изгледа као он.“ Није био ни налик уобичајеној представи о криминалцима, што је често успевао да искористи у тешким тренуцима уз невин осмех и лик доброг дечка. Волео је да прича за медије и sllika се.
Власта Петровић, звани Црногорац, отац Бојана Петровића, велики боем, коцкар топле руке, шармер и искусни делинквент у Шведску је дошао још 1966. године, једни кажу као обавештајац, а други као гастарбајтер. Власта Петровић словио је за човека који је произвео неке од најуспешнијих оперативаца бившег ДБ-а, али су, по свему судећи, његова пријатељства утрла и пут којим је Бојан кренуо са првим данима пунолетства. Власта је са Арканом био пајтос, обојица су волели коцку и Наталију, Жељкову девојку и супругу. Први је поштовао као отац снају, а други је био заљубљен у њу толико да је слушао као мајку.
Хапшење снимала телевизија
Кад је Бојан стигао у Шведску, отац му је био у затвору јер је, кад је нападнут у свом ноћном клубу, убио нападача наводно у самоодбрани, али је ипак осуђен на робију. Са 22 године је од оца преузео разрађен и уносан посао вођења бара. Радио би петнаестак дана, потом двадесет путовао по Европи: Копенхаген, Амстердам, Хамбург, Франкфурт.
Вођење ноћног клуба га није привлачило упркос великом новцу који је доносило. Радије је из чистог хира у Малмеу, Гетеборгу, Стокхолму са тада надалеко познатим Чарлијем и Хасом живео од пљачки и рекета.
- Многи су нам давали проценат од клубова и ресторана, јер су нас се плашили. Лично сам преговарао са власницима грчког ресторана "Бахус". Одбили су нас, па смо отишли тамо са канистером бензина и почели да поливамо ресторан. Власници су се одмах предомислили и пристали да нам плаћају 25 одсто од прихода. Велика зарада, ресторан је одлично радио, имао је око 500 столова - причао је Бојан са радошћу о томе.
У Стокхолму је ухапшен пред телевизијским камерама само неколико дана пре планиране пљачке богатог Турчина.
- Оцинкарио нас је наш човек. Били смо у штеку из ког смо одлазили да пратимо Турчина. Пљачка је била компликована, јер је живео са многобројном породицом. Тог јутра ме је пробудио пуцањ, погледао сам кроз прозор и видео пет полицијских комбија, специјалце са шлемовима и панцирима. Испалили су сузавац. Чарли је зграбио два пиштоља и пошао ка вратима, али сам га зауставио, јер би нас побили. Позивали су нас преко мегафона да се предамо. Отворио сам врата и добио ударац кундаком у чело - причао је касније Бојан.
Са Гишком у Пољској
Био је то крај двонедељне потраге за групом младића која је усред града претукла полицијску патролу, разоружала је и побегла службеним колима за Малме. Убрзо су откривени, ухапшени и осуђени на по седам година затвора. Ниједну од претходних пљачки нису признали, а полиција није имала доказе.
После два покушаја бекства разместили су их у посебне затворе. Кад је у трећем покушају успео да побегне, Петровић се домогао Данске, затим и Пољске. Плате Пољака су тада биле око 60 марака, а наши криминалци су у џеповима имали и више десетина хиљада.
- Једном смо Гишка и ја ишли у Шчећин. Он је имао 60.000 марака и 10.000 долара, а ја 15.000 марака. Пољаци су тада били буквално гладни. Да су знали шта имамо код себе, сигурно би нас убили. Не знам како се прочуло да је дошао Гишка, најјачи српски криминалац, и појавила се нека набилдована будала. Хтео је да се бије с њим, да положе по 200.000 злота, око 3.000 марака. Гишка је извадио 3.000 марака, рекао му да узме паре, да је јачи, и тако је избегао непотребну тучу. После нас је овај свуда пратио, његови људи су нас чували - сећао се Петровић.
Касније се упознао с познатим београдским коцкаром који му је објаснио да се у бакари, која се тада највише играла у Шведској, може успешно манипулисати. Систем је, као и у свим преварама, био једноставан. Прво вече је његов пријатељ намерно изгубио 6.000 марака, па су остали коцкари мислили да је стигла овца за шишање. Сутрадан им је, међутим, Бојанов саучесник однео 100.000 марака, наредне вечери још 70.000. Кад су посумњали да нешто није у реду, било је касно. Тек после недељу дана схватили су да се ни у једном шпилу велике карте не појављују у црвеној боји. Исто су покушали и у другој коцкарници, али их је власник открио.
Убица Рубежића и нарко-бос
Кад је, 1985. године, уштедео доста новца, пожелео је да разбојништва остави за собом и купи локале у Београду. Међутим, сукоб између његовог пријатеља Бориса Петкова и Ранка Рубежића променио му је планове.
Рубежић је због сукоба с Петковим, чију позадину нико поуздано није знао, намеравао да га ликвидира. Рубежићев преки карактер дозлогрдио је и његовим пријатељима Вуји и Дадиљи, са којима су Петков и Бојан Петровић одлучили да га ликвидирају. Рубежића су сачекали испред на Коњарнику и ка њему укупно испалили око 60 метака, од којих га је погодило 30. Ликвидација Рубежића остала је забележена као први мафијашки обрачун у Србији.
На суђењу Петровић и Петков нису признали да су и сами испалили хице у Рубежића. Суд то није успео да утврди. Осуђени су за саучесништво и кажњени са по пет година затвора. Жалили су се, али им је Врховни суд повећао казну, Петкову на седам, Петровићу на шест година.
Причало се да је Бојан био један од водећих нарко-босова. Да би у томе успео, како су тврдили познаваоци београдског подземља, морао је да уклони Горана Вуковића Мајмуна, Драгана Јоксовића Јоксу у Шведској и Зорана Димитрова Жућу на Коњарнику. Као починиоци тих ликвидација незванично су помињани извесни Рога, затим Воја Американац и сам Бојан Петровић. Сва тројица су те 1998. годне већ били убијени.
Више вести о криминалу деведесетих прочитајте ОВДЕ.
