БИО ИМ ЈЕ ТРН У ОКУ: Њега су земунци убили ИЗ СТРАХА, јурили га зољом по Београду и свима послали ЈЕЗИВУ поруку!
Ликвидација браће Шљукић упамћена је као једна од најбруталнијих.
Тог дана на Газели, Сретко Калинић и Милан Луковић демонстрирали су сав свој убилачки "таленат" и послали поруку да долази време Земунског клана за који убијају "момци који не умеју да промаше".
ТРЕСЕ СЕ СРБИЈА: Због ОВЕ рекламе настао је колапс на интернету! (ВИДЕО)
ДОЖИВОТНА РОБИЈА ЗА СВИРЕПОГ ЗЛОЧИНЦА: Дабовић осуђен за убиство бивше девојке Душанке насред улице у Новом Саду
"ОНА НЕ ЗНА, ЈА НЕ СМЕМ ДА ЈОЈ КАЖЕМ" Мајка младића ког је отац убио на спавању још НЕ ЗНА ЗА ТРАГЕДИЈУ
Средоје Шљукић рођен је 7. јула 1972. године, био је ожењен, отац дечака и девојчице. Живео је у елитном делу насеља на Бежанијској коси. Интересантно је да је број регистраских таблица његовог "аудија А8" датум рођења 77- 72 . У интервјуима је истицао да никада није био хапшен и да је затвор видео само на филму.
У жестокој пуцњави у Булевару Арсенија Чарнојевића у близини "Сава" центра на мосту Газела, убијени су Средоје Шљукић и његов брат Зоран. У тренутку пуцњаве са њима је у црном аутомобилу "ауди А8", регистрације БГ - 77-72 (датум Шљукиног рођења) био и Велибор Ћировић, који је остао неповређен.
Док се Шљукићев "ауди" кретао левом траком моста у правцу града с десне стране им се приближио сиви "ауди 100", а затим још један аутомобил који им је препречио пут. Тада непознати нападачи су из сивог "аудија" испалили на Шљукићев аутомобил око тридесетак хитаца из аутоматског оружја, највероватније "калашњикова", после чега се аутомобил закуцао у "опел аскону". Каснијом истрагом је утврђено да су извршиоци били припадници Земунског клана Сретко Калинић и Миле Луковић Кум. О ефикасности убица из Земуна сведочи и изјава тадашњег инспектора који је рекао да је рафал био толико прецизан да уколико би се на аутомобилу заменила возачева врата био би као нов.
Шљукић, који је управљао возилом је на месту остао мртав, док је његов брат Зоран, који је седео на месту сувозача, подлегао повредама у Ургентном центру. Велибор Ћировић, члан обезбеђења који је седео позади, бацио се под седиште када је кренула рафална паљба и тако остао неповређен. Нападачи су побегли у правцу града а Ћировић је прешао на место возача и изрешетаним колима их пребацио до болнице.
Шљука је био вођа једног од најмоћнијих кланова у Београду: Звездарског клана.
Против њега је било поднето неколико кривичних пријава али никада није био хапшен. У полицијским круговима причало се да стоји иза многих криминалних дела а наводно је своје "послове" обављао самостално, док је на улици имао око стотину људи.
Нигде није ишао без обезбеђења. Један од његових телохранитеља, Вељко Радовановић (тада 21) је убијен док је други рањен, 24. септембра 2001. године око 15.30 у пуцњави код ресторана "Табор" на углу Булевара Краља Александра и Улице господара Вучића. Они су наводно тада били са још петорицом пријатеља у Шљукином обезбеђењу када је Зоран Бошковић који је тада имао 41 годину из Бијелог Поља на њих испалио шест хитаца из аутоматског оружја и побегао низ Булевар револуције.
Према саопштењу полиције пуцњави је претходила свађа и туча између Шљукића и Бошковића, који није никада ухапшен и за којим је била расписана потерница.
Средоје Шљукић био је власник је бензинске пумпе у Малом Мокром Лугу и сувласник дискотеке "Таш".Напади на Шљуку:Средоје Шљукић нападнут је и пре неколико година у кафићу код спортског центра "Олимп" на Звездари, када је на њега пуцао Бане Гребенаревић, а тада је погинула и Татјана Николић, која се случајно затекла у локалу. Никада није установљено од чијег метка је она страдала, јер су у овом обрачуну учествовали и Шљукини другови. Гребенаревић је убијен 1996. године у сачекуши на Бежанијској коси.
Ранији догађаји:
Иако се говорило да је Шљука био један од највећих рекеташа и отимача у Београду, иза затворских решетака боравио је само два пута. И оба пута, врло кратко. Управо због тога је и владало уверење да је он један од криминалаца блиских сарадника ДБ. У чаршијским причама говорило се да га штити један високи Милошевићев функционер, због сентименталне везе са његовом мајком.
Први пут је затворен 1988. године због тога што је тадашњег шефа свог "Звездарског клана" Качара кратежом упуцао у ноге. Њих двојица су отишли у Булевар краља Александра да покупе "пазар" у радњама које су рекетирали. Због неке ситне чарке, Шљука је потегао "кратеж", који је крио испод јакне (а који је носио ради "убеђивања" непослушнх власника радњи), и отпозади пуцао Качару у ноге. Због тога му је ампутирана једна нога до колена, после чега је Качар остао тежак инвалид, и љути противник Средоја Шљукића.
У ЦЗ-у је Шљука, због овог дела, провео непуних месец дана. Већина његових тадашњих собних колега била је изненађена његовом галантношћу у куповању свакојаких намирница у затворској кантини, с обзиром на то да је у граду важио за великог цицију. Ипак, већини је било јасно да је овде реч само о Шљукином лукавству, и да том галантношћу заправо купује властиту сигурност, а донекле и послушност осталих затвореника.
Иначе, важио је за веома плашљивог човек, а после пуцања у свог шефа, постао је потпуно параноичан.
Додуше, за његову озбиљну забринутост стварно су постојали разлози. Качар је, после скоро двогодишњег опоравка, са штакама под рукама и "зољом" на рамену, кренуо да му се свети. Неколико пута му је правио сачекуше. Једном је "зољом" пуцао на дискотеку "Таш" коју је овај тек био закупио. Други пут га је на Звездари, такође са "зољом" на рамену, пресрео, док се возио својим "поршеом", али је Шљука искочио из аута и побегао кроз Звездарску шуму.
Требало је да прође неколико година па да Шљука успе да организује ефикасну ликвидацију свог прогонитеља. Упали су у Качареву кућу, притисли га јастуком преко главе и испразнили читав шаржер из пиштоља са пригушивачем.
Након тог бруталног убиства, наступио је период кратког олакшања за Шљуку. Ипак, убрзо су се на њега острвили "неки нови клинци из комшилука": Мали Бане и Немања Ристић су у теретани код Аџима пуцали на њега из два пиштоља, а сигурне смрти га је спасио двоструки панцир.
1993. године се по други пут нашао иза решетака ЦЗ-а. године, овога пута због рекетирања и отимања аутомобила. Ни овог пута није остао у притвору дуже од месец дана. Није показивао нимало забринутости, јер је очигледно знао да ће се моћни пријатељ и "служба" потрудити да се брзо нађе на слободи. Тако је и било. У притвору није ни имао прилику да се нечим искаже, како су говорили, "дошао па отишао".
