ДА ЛИ ЈЕ ЗБОГ ОВОГА БЕЛИВУК КАСАПИО ЖРТВЕ? Незапамћен масакр у Београду одредио монструозни пут
Јавност је већ месецима шокирана бруталношћу Вељка Беливука и његове групе, а због трауме коју је Веља доживео у детињству, стручњак одговара да ли и на које начине је то могло утицати да постане злогласна особа која је данас.
Вељко Беливук данас важи за једног од најбруталнијих вођа криминалне банде на нашим просторима, а тренутно се налази у притвору због сумњи да је учествовао у мучењу и убијању људи, као и да се бавио трговином наркотицима. У недељу је министар унутрашњих послова Александар Вулин показао нове фотографије монструозних злочина Беливукове групе на којима су се могла видети унакажена тела. На једној од фотографија је Беливук који с осмехом на лицу позира поред мушкарца којег су мучили - министар је истакао да је исти тај мушкарац касније убијен.
"ЖИВОТИЊЕ - ТО ЈЕ РЕЧ КОЈОМ СЕ МОГУ ОПИСАТИ ОВИ МОНСТРУМИ" Божа Спасић о језивим фотографијама Беливуковог клана
ЧЛАН БЕЛИВУКОВЕ ГРУПЕ ПУШТЕН ИЗ ЗАТВОРА: Сумњичи се да је намамио Величковића у "кућу страве" - адвокат потврдио
ВЕЉИНА ЉУБАВНИЦА ЧУВАР НАЈМРАЧНИЈИХ ТАЈНИ КЛАНА! Беливук више од 200 доказа крио код ње - на снимцима се чују крици и молбе за живот
Ови призори, као и све претходне информације доступне јавности у вези са страшним злочинима и бруталностима за које се Беливук и његова групе сумњиче, згрозили су и шокирали људе који се питају како неко може да буде толико хладнокрван. Док су Беливукови војници наводно повраћали у судници када су суочени с овим фотографијама, свима је остао урезан осмех Веље Невоље који, чини се, не доживљава крв и насиље као нешто што треба осудити и заобићи.
Поставља се питање да ли се овакав тип људи тако "рађа" или можда могу да их промене одређене насилне трауме из раног живота, односно, детињства. Већ се писало о ужасу који је Беливук као деветогодишњак доживео у сопственом дому, па није искључена могућност да је управо овај догађај довео до тога да постане оно што је данас.
Родитеље и баку му разнеле бомбе, он био у соби поред
Увиђај у стану, у којем је Небојша Беливук, отац Вељка Беливука, 13. фебруара 1995. године активирао бомбу и усмртио себе, своју супругу и ташту, оставио је полицајце који су дошли на лице места у потпуном шоку. Пре неког времена је сада пензионисани полицајац форензичар Часлав Ристић, који је био на месту, рекао да је то до тада био незапамћени масакр у Београду и присетио се да је Небојша истовремено активирао чак две ручне бомбе.
Детонација је била толико јака да је избила врата из штока и део зида, а тело оца Веље Невоље је било преполовљено. Истражитељи су на основу положаја тела погинулих реконструисали догађаје и схватили да је највероватније Небојша решио да изврши самоубиство, па се запутио у купатило с две ручне бомбе у рукама. Супруга, Вељина мајка, кренула је за њим, а за њом и њена мајка. Небојша је у том тренутку активирао бомбе и усмртио и њих две.
Током увиђаја се сазнало да је у тренутку експлозије у том стану, само у другој просторији, било двоје деце - тада деветогодишњи Вељко Беливук и његов рођак који нису били физички повређени, али су им несумњиво ови догађаји оставили психичке последице у даљем животу.
Специјалиста психијатрије др Александра Бубера Нинић, открила је које су психичке последице насилних траума из детињства, до чега могу довести и како се у те оквире уклапају убице које не показују емпатију.
- У психологији, психијатрији, криминологији и социологији је одавно познато да су одређене врсте кривичних дела много чешће код особа са одређеном структуром и поремећајима личности. И то не свих поремећаја личности, већ оних које сврставамо у антисоцијалне поремећаје личности. Антисоцијални поремећај личности поред осталих особености, карактеришу: "непоштовање и кршење права других, егоцентричност, самопоуздање које се добија из моћи или задовољства, недостатак про-социјалних унутрашњих стандарда, недостатак емпатије и кајања, неспособност за интимне односе с људима и коришћење моћи или застрашивања за контролу других". Или просто речено, то су људи који ће "газити преко лешева" (или чега год другог), не осврћући се, само да остваре оно што желе, а нарочито је битно нагласити и да уживају у томе да прођу некажњено - рекла је Бубера Нинић.
Разлике између психопата и социопата
Постоје и категорије "психопата" и "социопата" које су можда више заступљене у свакодневном говору и медијима, али оне заправо не постоје као дијагностичке категорије у оквиру званичних класификација, што не значи да ова два конструкта нису корисна за истраживање и за праксу. Иако и психопате и социопате имају недостатак емпатије и осећања кривице и уживају у томе што пролазе некажњено, постоје неке разлике, објашњава Бубера Нинић.
- Психопате заправо и немају јасан увид да то што раде није морално етички (а често и законски) прихватљиво и стога су прорачунати, хладни и застрашујуће ефикасни у својим намерама и извршењу, и у стању су да минуциозно скују план и да по њему поступају увремењено (способни су да чекају и годинама да се "све коцкице склопе како треба" да би исход био најбољи за њих и да се извуку без последица). Социопате знају шта је дозвољено и прихватљиво, али бирају да раде супротно од тога, нису толико срачунати, веома су импулсивни (због чега лошије пролазе него психопате), који умеју да буду веома шармантни заводљиви и због тога теже препознатљиви. Социопате често нису тако добро уклопљене у друштво као психопате.
Да ли насилне трауме могу да обликују некога у убицу без емпатије?
- Што се тиче насилних траума, оне могу, али не морају обликовати децу у правцу оних који ће закључити да само најјачи опстају, да је свет сурово место и да једино могу остваривати своје потребе и жеље тако што ће они "бити горњи", те се у складу са тим и понашати сурово и не бирајући средства избегавати да буду они који су гажени, па самим тим и газити све пред собом - објашњава Бубера Нинић.
Она даље истиче да трауматизација оставља "неизбрисив траг у централном и аутономном нервном систему, као и у телу".
- Нажалост, ако се особе развије у правцу психопатије или социопатије, истраживања такође показују да они тешко уче из својих грешака (јер их и не сматрају за грешке) и да су јако тешко коректибилни - додаје она.
Др Александра Бубера Нинић напомиње још један важан фактор који може да утиче, а ствара трауму и потенцијалне далекосежне последице.
- Веома је битно да нагласимо да када говоримо о врсти трауматизације за које се истраживањима дошло, да су чест фактор обликовања оваквих личности подједнако учествују злостављање и занемаривање, а најчешће оба у комбинацији. Занемаривање се односи не само на изостанак бриге о основним потребама детета, што такође није реткост, већ и у изостанку топлог људског контакта, емпатије, бриге о развоју детета, те изостанку васпитања и образовања - истакла је она и додала да деца често онда буду препуштена сама себи и улици:
- Поред тога што су ова деца често злостављана, она су и занемарена у свим могућим смисловима и што се тиче свог развоја, образовања и васпитања, често препуштена самој себи (или улици, а касније вршњачким групама које их прихватају за разлику од њихове породице у којој се често осећају понижено и омражено). Када одрастање детета препустимо њему самом, улици и у комбинацији са насиљем, било у породици или у окружењу, резултат је често одрасла особа која савршено уме да преживи, али не уме да живи у заједници са другима, већ само да их употребљава а затим без освртања одбаци, или злоупотребјава - објаснила је она.
- Овим такође желим да нагласим и да, иако можемо разумети зашто је неко израстао у особу какву је израстао, то није оправдање за било које понашање и свако мора бити одговоран за своје понашање и трпети последице које уз њега иду - закључила је Бубера Нинић.
