ПОГОЂЕН СА ТРИ ХИЦА, УМРО НА РУКАМА СИНОВЦА! Овој легенди београдског асфалта клањали се и италијански мафијаши
У Немачкој је био саставни део клана Љубе Земунца, а многи сумњају у званичну верзију његове ликвидације на ратишту у Госпићу.
Ђорђе Божовић Гишка, легенда београдског асфалта и командант Српске гарде, убијен је пре три деценије на ратишту у Госпићу. Током свог бурног живота, а и после њега, Гишка је широм Балкана претворен у урбану легенду.
РАЗНЕЛИ ГА, А ОНА ГА НИЈЕ ИСПУШТАЛА! Годину дана од мафијашке ликвидације - необичан споменик Стојановића
КРВАВЕ ШАЛЕ! Шифроване поруке честе у криминалу - овако су звездаши "почастили" Беливука и гробаре (ВИДЕО)
ОТКРИВЕНО ГДЕ СЕ НАЛАЗЕ САМЛЕВЕНА ТЕЛА! До детаља описано "Веже се за струк конопцем"
О његовом животу испредане су многобројне приче, а неке од њих постале су прави митови.
Божовић је рођен 16. септембра 1955. године у Пећи. Био је првенац Гавра и Милене Божовић.
Син убијеног оца
Отац му је из племена Куча и презивао се Мићковић, али је убрзо због сукоба са законом, али и сигурности своје породице, променио презиме у Божовић по деди Божу.
Гишка је са мајком и млађом сестром Славицом до 1964. године живео у Инђији, а када му је отац убијен, преселили су се на Вождовац у Београду.
Члан боксерског клуба "Раднички" на Вождовцу постао је убрзо по пресељењу. Градом кружи легенда да Божовића у борбама нико није могао да победи. Врло млад дошао је у сукоб са законом, а у једној уличној тучи избоден је ножем. То рањавање преживео је захваљујући својој снажној конституцији и због тога је и добио надимак Гишка.
Био је пријатељ са многобројним виђенијим припадницима београдског и српског подземља попут Бранислава Матића Белог који је убијен само месец дана пре њега и са којим је основао Српску гарду. Дружио се и са Борисом Петковим, који му је био школски друг и комшија, Ранком Рубежићем и многим другима.
Господар робије
Са 13 година Гишка је побегао у италију одакле се брзо вратио, јер је доказао да може да побегне кад и где хоће.
Четири године касније поново је отишао у Италију, а затим и у Белгију, Аустрију и Немачку. Био је у затвору на Сардинији, одакле је побегао, а иза решетака се нашао и у Тревизу. Прича се да се ту сукобио са мафијашем Тонином, познатијим као Носорог, а кога је Гишка претукао и тако добио статус господара робије, али и поштовање мафије која му се после тога клањала.
Борис Петков је касније новинарима причао да је Гишка први пут ухапшен у Бриселу заједно са Светом Марашем, познатим коцкаром који је успео да се извуче, а и Гишка је после шест месеци ослобођен оптужби, јер није било доказа.
Интерпол је, тих година, забележио и два Божовићева бекства. Побегао је, наиме, из суда у Ници, али и из сицилијанског затвора Зинаре.
Бекство из Шошенка
Ухапшен је са још неколико компањона 1979. године у Женеви и то због пљачке. Тада је смештен у злогласни Цандолон, један од најобезбеђенијих затвора и данас из кога нико, осим, Гишке није успео да побегне.
У Немачкој је Божовић био саставни део клана Љубе Земунца, а дружио се и са Жељком Ражнатовићем Арканом. Занимљиво је и да је Гишка 1984. године дошао у сукоб са својим дотадашњим пријатељем Ранком Рубежићем кога су звали и београдски Дач Шулц.
Прави разлог свађе између Рубежића и Гишке никад нећемо сазнати, а градом кружи више верзија. Тај сукоб кулминирао је крвавим обрачуном испред клуба “Нана” на Сењаку.
Фатални сусрет с војводом
Божовић је отео пиштољ Рубежићу и ранио га. Исте ноћи, Божовић је побегао у Немачку, а Рубежић је оперисан и преживео, али без једног плућног крила.
Током осамдесетих, Божовић је био сарадник Државне безбедности, одан идеји југословенства. Као образован и интелигентан човек, био је задужен за планирање ликвидација усташких и албанских терориста.
Кад је послат да ликвидира и Момчила Ђујића, истакнутог српског емигранта, Гишка постаје националиста и заговорник обнове монархија у Србији.
Божовић је убијен на ратишту у Госпићу 15. септембра 1991. године. Многи сумњају у званичну верзију његове смрти и верују да су га убили издајници.
На брисаном простору
Према званичној верзији, напуштен од три тенка тадашње ЈНА који су се, из до данас нејасних разлога једноставно повукли, Гишка је, кобног дана уочи свог 36. рођендана, више пута напуштао заклон позивајући помоћ.
Кад се последњи пут нашао на брисаном простору погођен је са три хица, а умро је на рукама свог синовца Милована Мићковића, такође борца Српске добровољачке гарде, који је и сам тада рањен.
