ДРЖАО СРЦЕ КРОЗ КОЈЕ ЈЕ ПРОШАО МЕТАК - БОРИО СЕ ЗА ЖИВОТ ПРЕМИЈЕРУ! Први сусрет са Ђинђићем, био му је и последњи
Др Ристић о борби за живот Ђинђића: Држао сам му срце у рукама и зашио га, метак је имао разорну моћ
И данас, 18 година касније, сећа се сваког момента, сваког детаља из Ургентног центра Универзитетског клиничког центра Србије, када се тог 12. марта борио за живот премијера Зорана Ђинђића, на којег је извршен атентат. Наш најбољи кардиохирург проф. др Миљко Ристић, данас саветник директора у Инстититу за кардиоваскуларне болести "Дедиње", отворио му је грудни кош, држао је његово срце кроз које прошао метак у рукама и које је "зашио", али је трансплантација јетре једино могла да спаси Ђинђићев живот. Нажалост, тог момента нису имали орган. И нажалост, први сусрет Ристића са премијером, био је и последњи.
ЛАКО ДО СЈАЈНЕ ЗАРАДЕ: Ево како можете да освојите до 40.000 ЕВРА!
"ПРВО САМ ГА ПОГОДИО, ПА ОВЕРИО" Звездан је мирно угасио цигарету, а затим лагано повукао ороз и ликвидирао Ђинђића
ДЕЦА У ТЕШКОМ СТАЊУ: Струјни лук са ДАЛЕКОВОДА изазвао експлозију - детаљи стравичног пожара на Чукарици
- И после 18 година се сећам сваког момента. То је догађај који ће остати доживотно у мом сећању. Сећам се, као да се сада дешава. Сећам се свих детаља - почиње причу проф. др Ристић.
У тренутку када се премијер довози у Ургентни центар, професор само што је изашао из хируршке сале на Институту за кардиоваскуларне болести УКЦС.
- Само што сам изашао из сале и дошао у своју канцеларију, добио сам позив од секретарице генералног директора Клиничког центра Србије да хитно дођем у Ургентни центар због неког хитног случаја. Нисам у тренутку знао о чему се ради, међутим, када сам изашао из зграде Института за кардиоваскуларне болести, видео сам велики број полицајаца са наоружањем, војних лица и схватио сам да се ради о неком хитном догађају.
- На улазу у Ургентни центар постоји једна сала за реанимацију за ургентне случајеве. Ушао сам унутра, и на моје велико запрепашћење, препознао сам одмах покојног Зорана Ђинђића. Био је тотално блед, без знакова живота, са параметрима који су били обесхрабрујући, тако да је неки покушај реанимације могао да успе само у операционој сали - присећа се проф. др Ристић у чијим рукама је био скалпел којим је исечен грудни кош покојног премијера.
Професор и његов тим уочили су велику рану на десној страни срца. Шест пута два центиметра, и једну мању на супротној страни.
- Нашли смо огромну количину крву у грудној дупљи. Релативно брзо смо саставили погођено срце, међутим, нисмо добили очекивани одговор са надокнадом крви путем инфузије, која се даје у таквим тренутцима. Притисак је и даље био јако низак, пулс се никако није померао. Видели смо да постоји неко друго место крварења где он губи течност, а да нисмо могли да региструјемо ни на глави, ни на другим деловима тела, трбуху, ногама, рукама...
- Било нам је јасно да је метак, који је погодио срце премијера, имао страховито разорну моћ и да због великог бочног притиска, то смо ми полагали, уништава околна ткива на својој путањи. У овом случају, то је била јетра. Она је због тог притиска била расута у стотине и стотине делића, а због чега је премијер губио своју крв коју смо му давали у великим количинама преко великих вена у врату, рукама...
Схватили су одмах да операција такве јетре, распаднуте у стотине делића, не би дала резултат, и да би једино решење била трансплантација тог органа. Нажалост, нису имали другу јетру.
- Сви ми знамо да трансплантација јетре или неког другог органа не може да се уради ако нема спреман орган. Не може јетра, нити неки други орган да стоји у недоглед. Може неколико сати. Бубрег може да стоји и мало дуже, али срце и јетра и остали органи већ после неколико сати пропадају ако се не употребе.
- Тако смо изгубили битку коју стварно није било могуће добити у том тренутку с обзиром да у том тренутку нисмо имали орган јетру коју бисмо могли да пресадимо премијеру - кроз плач каже проф. др Ристић и додаје да је улазна рана на грудном кошу премијера била нешто виша него излазна рана, што указује да су се извршиоци атентата налазили са његове десне стране, да су били у Бирчаниновој улици.
И данас, после 18 година каже да би покојном премијеру помогла само трансплантација јетре.
Каже и да никада раније није имао контакт са њим. То је био први и последњи пут.
- Покојног премијера нисам имао раније ни да упознам ни да са њим водим разговор. То је први и последњи пут.
Зоран Ђинђић убијен је тог 12. марта 2003. године, приликом уласка у зграду Владе. Један од метака је прошао кроз његово срце. Брзо је одведен у болницу, али његова смрт проглашена је један сат касније, "у 13:30 на операционом столу Ургентног центра".
У првом саопштењу после убиства премијера, Влада Србије је као организаторе и починиоце атентата означила криминалце из такозваног земунског клана, за чије је хапшење требало да буду потписани налози управо тог дана.
На челу "највеће организоване групе на простору бивше Југославије", налазио се некадашњи командант распуштене Јединице за специјалне операције Милорад Улемек Легија, као и вође криминалног земунског клана Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум.
