ОН ЈЕ СРПСКИ МИЧ БЈУКЕНОН: Дане и ноћи проводи на реци, пеца и СПАСАВА ЖИВОТЕ
Ко је Ренато Грбић, тихи херој Београда и заштитник најнесрећнијих, човек који је данас спасао 29. особу која је скочила са Панчевачког моста?
Он је четврта генерација аласа у породици Грбић, 55-годишњак са старе Карабурме који је одрастао на Ади Хуји. Још као дечак седео је на крају чамца и рибарио са оцем. Дане и ноћи проводи ловећи рибу код Панчевачког моста, а у 2016. години остаће упамћен по томе што је само у октобру месецу, од сигурне смрти, спасио шеснаестогодишњу девојку која је скочила са Панчевачког моста.
- Дошла је на мост, стајала тамо неко време и гледала у Дунав. Затим је скинула јакну и ранац. У том тренутку је наишла колона аутомобила и један момак који је приметио шта планира се зауставио и кренуо ка њој да је одговори. Пошто је дошао на само пар корака прескочила је ограду и скочила. Када је пала у воду, неки радници на шљункари су приметили и почели да вичу да је вадим напоље - описује Грбић драму која се одвијала под Панчевачким мостом. А приче свих оних који су покушали да се убију скоком са Панчевца и које је успео да спасе су сличне - присећа се Ренато како је то изгледало.
Већина га зна једноставно као Рената, многи га зову Спасилац, а има и оних који у њему виде - Мича Бјукенона. До сада је спасао укупно 29 људи, а кафана коју држи са супругом Гоцом налази се недалеко од Панчевца, па у сваком моменту има одличан поглед на Дунав. Када у реци спази човека који је скочио са моста не може да упореди ни са чим.
- Када их видим онако беспомоћне како плутају по води и моле за помоћ срце хоће из груди да ми искочи, проради ми адреналин, а у глави ми је само једна мисао: Да што пре стигнем и да се не удаве док их не извучем на обалу. А када их извучем на чамац онда у мени завлада једно благостање. Знаш да си подарио неком нови живот и драго ти је због тога. Много ми то значи. Осетим се одмах боље када знам да сам за неког урадио нешто добро – прича Ренато за портал Србија. Danas.com.
Затекао је и Ћопића кад је скочио с Бранковог моста
Понекад помисли да је му је улога спасиоца једноставно наметнута самим рођењем. Његово име, каже, значи, „поново рођен“, а много пре него што је почео да спасава људе из Дунава случајно се затекао испод Бранковог моста када је са њега скочио чувени писац Бранко Ћопић, далеке 1984. године. Да ли ће неко да преживи пад са 18 метара високог Панчевачког моста зависи, каже, од многих околности. Али највише од среће. Или судбине.
- Уколико човек падне са моста на стомак или леђа то је исто као да је пао на бетон. Попуцају крвни судови и нема шансе да преживи. Уколико се дочека на ноге има шансе да преживи пад. Карактеристично да сви који су имали чврсту намеру да се убију када дођем чамцем до њих покају се и предомисле у тренутку – описује Грбић драматичне момента спасавања самоубица.
Додаје да је у оном првом тренутку када после скока испливају на површину Дунава немогуће успоставити контакт са њима.
- Немају ни слику ни тон. Ретко причају због чега су се одлучили на тако трагичан корак, углавном проговоре тек кад дође Хитна помоћ и полиција. Интересантно је да од 29 потенцијалних самоубица само су две девојке које је спасао сигурне смрти дошле да се захвале. Једна од њих је у тренутку покушаја самоубиства имала 18 година. Касније се удала и звала ме да јој на свадби будем почасни гост. А друга је имала 16 година па ме позвала на рођендан када се повратила од шока – каже саговорник нашег портала.
Због чега је то опште правило разговарао је и са неуропсихијатром из Лондона који му је објаснио да самоубице по правилу осећају захвалност када их неко спасе али да касније избегавају контакт са том особом из веома једноставног разлога.
- Срамота их је и због тога се не јављају.
Непогрешив инстикт
Временом је, према сопственом признању развио непогрешиви инстикт који не не уме да опише.
- Десило ми се да сам седео са друштвом у кафани и ћаскао. Одједном сам, без икаквог повода устао и запутио се ка реци. Као да ме је неко ухватио за руку и повео. Кад оно човек у Дунаву. Када сам га извукао другари запањени питају: Брате, где си га нашао тако мокрог?! Ни данас једноставно не знам како се десило да сам из чиста мира осетио да се нешто дешава насред реке – завршава причу Грбић.
