"ХОЋУ ДА ВИДИМ ШТА ТИ ЈЕ У ОЧИМА..." Потресно! Душка писала убици свог брата Душана (14) и добила неочекиван одговор

Душка Јовановић, сестра зверски убијеног Душана Јовановића (14) којег су до смрти тукли Милан Чујић (17) и Иштван Фендрик (17), припадници "Скинхед" ултрадесничарског покрета, у последњој исповести у оквиру серијала који је дала за медије, открила је да се дописивала са Чујићем.

- Пре две године се десило да је на клипове од тате и брата, на Јутјубу, Милан почео да пише и коментарише. Мене често тера да уђем и да гледам, јер ту могу да чујем татин глас.

Видим под именом и презименом, његов Јутјуб, Милан Чујић и коментари испод клипова да је мој тата био џепарош, да је моја мајка крала по кућама, да му је мој брат рекао да су фашисти. То све није истина.

Мој брат је био миран, ћутљив, повучен. Када год би видео Скинсе спуштао је главу доле од страха. Мој отац је живео у убеђењу да ако никог не дираш, нико те неће дирати. Али то су била времена када је он био мали. Умео је да каже да је могао на клупи да спава по целу ноћ и да га нико не дира.

Нас су учили да персирамо и када је неко годину дана старији од нас. Мој брат није користио реч фашиста.

Ја сам кренула да му одговарам на те поруке, Милану Чујићу. То је трајало два дана.

 Питала сам га, да ли можемо да се видимо. Питао ме је, "а зашто, јел хоћеш да ме убијеш?"

Рекла сам му, "не, хоћу да ти видим шта ти је у очима, јер си ти задњи видео очи мог брата живе".

Сутра ми је написао, извини за све, знам да ти то ништа не вреди, ови коментари су били оправдање за мене, кајем се, није била намера да се тако заврши, Твоја реченица ми целу ноћ одзвања у глави. Скинуо је све коментаре. Рекао је да он не може да се види са мном, али да Фендрик жели. На свако моје питање о томе ко је девојка која је била са њима, и ко је трећи мушкарац није хтео да одговори. Прескакао је. Ни дан данас не знам целу истину од те ноћи.

Ту има још нешто, још неко... Нису нам дали пресуду.

Убице никад није видела, али је позвала "непозната" девојка

На суђењу их је тата видео, нису пуштали жене. Један од њих му се смејао у лице. Мој отац је све то слушао, како су га тукли, шутирали, ни то им није било доста, узели су и олук са зграде, почупали и урадали га њиме. Слушао је шта је мој брат њима говорио док су га тукли, шта су они њему говорили, слушао је како се мој брат понашао, а како они.

Отац је све то слушао, али нам никада ништа није рекао, никада нам реч није пренео са суђења. Мајка је хтела да зна, али је он био чврст.

Једино је тата видео убице.

Али ја сам добила позив од једне девојке. Они су изашли после 6 и по година напоље, а мене је позвала женска особа. Рекла ми је да нису били само њих двојица, да је био још један мушкарац с њима, да је он пунолетан, и рекла да је и она била ту, али да није дирала мог брата. Рекла је да их је молила да престану, али да је нису слушали, да су га тукли, да су откинули олук и да су га њиме ударали. Рекла ми је да то не може да држи у себи, да не може да оде у полицију, нити да ми каже ко је трећи.

Увек се питам ко је тај. Да ли је нечији син, да ли је заштићен због тога...

Никад није споменут, али онда сам прочитала једну књигу, у тој књизи је сажето све о Душану од првог дана до 40. од његовог убиства. И ту сам први пут видела да се спомиње неко трећи, односно, четврти, јер је и девојка ту била.

Убијен из чисте мржње према Ромима

Душан Јовановић био је ученик Основне школе "Владислав Рибникар". Са породицом, татом Александром, мајком Милицом и сестром Душком живео је у Београдској улици. Био је добар ученик, мирно и повучено дете које је волело да пеца, игра фудбал и гледа кечере.

Кобне ноћи, Душан се са мајком враћао из Миријева у којем су били код деде и ујке. Тамо му је живела и сестра Душка, која је била у 9. месецу трудноће.

Отац му се спремао за трећу смену у "Градској чистоћи", а Дуле му је тражио паре да изађе да купи кока-колу од 2 литре и да гледа кечере. Александар је сину дао паре не помишљајући ни у најстрашнијим сновима да ће га пустити право у смрт.

Изашао је до продавнице која је удаљена неколико десетина метара од улаза у којем је становао и никада се више није вратио.

Пресрели су га и напали његови џелати Милан Чујић (17) и Иштван Фендрик (17). Заскочили су га, ударали песницама, шутирали ногама по глави, газили, потом су почупали олук са зграде и њиме га тукли све док му нису сломили врат.

Тело је нашао његов отац Александар. Малени Душан лежао је насред Београдске мртав, отворених очију. Једна рука му је била испружена, друга савијена.

Сахрањен је два дана касније у белом ковчегу, а на испраћај на вечни починак дошло је неколико стотина људи. Аутобуси су довозили људе из целе Србије, а таксисти су возили бесплатно до Лешћа.

Људи су се ујединили и изашли на улице да протествују због убиства недужног детета.

Њихов сурови чин уништио је целу породицу Јовановић у којој су трагедије почеле да се нижу једна за другом.

Мајка Милица је у првих шест месеци након Душановог убиства покушала два пута да се убије. Прво је попила сону киселину, била је хоспитализована, изашла је са уништеним једњаком. Убрзо је попила табелете и била у коми 3 дана.

Три године касније, поново је затруднела. Отац Александар је мислио да ће друго дете да јој скрене мисли са Душана, али није. Милица је родила Кристину, али Душана никада није преболела.

Обесила се када је Милица имала 15 година.

Отац Александар је добио инфаркт када је погледао филм о свом сину, филм "Душан". Након тога ампутиране су му обе ноге, и срце му је пукло од туге годину и по дана након што му је супруга преминула.

Кристину је тада усвојила Душка која се преселила у Шведску.

Милан Чујић и Иштван Фендрик су добили по десет година малолетничког затвора. Казна малолетничког затвора најпре им је умањена за по 18 месеци по основу амнестије, па су они на слободу, уместо 19. октобра 2007, требало да буду пуштени 19. априла 2006. године.
Посебним решењем Окружног суда у Београду казна им је додатно умањена, па је Фендрик условно пуштен на слободу 1. априла 2004, док је Ћујић условно ослобођен 30. априла 2004. године.

Живот после живота са братом Душаном

Мој живот никад наравно не може да буде исти као пре убиства мог брата, смрти оца, мајке. Ја имам породицу, Душан се спомиње нон-стоп, упоређујемо децу нон-стоп, причамо како је Дуле ишчекивао мог сина... Он је тада, иако је имао само 14 година, купио пелене, бенкице, дао паре за креветац, постељину. Тај креветац и постељину је после користила Кристина, остала је и мушема. То је и дан данас ту, то нам је остало од њега, као поклон.

Мој син Душан због тога се бори да промени однос према Ромима од своје 13. године. Ангажује се у Шведској, направио је изложбу, ушао у ЕУ парламент, представља Роме, све то што се десило је њему дало снагу и вољу да представи Роме који су нешто урадили у свом животу.

Рецимо, Швеђани овде, кажу Роми живе у камп кућицама. Једна жена је мом брату једном почела да набраја какви су Роми, а он је подсетио на то какви су они били пре 100 година, како нису умели да се понашају и да не можемо судити на основу прошлости, да не сме бити предрасуда, да нема везе које је нације човек. Човек је човек. Жена је само ућутала.

Мој син данас ради за Шведску телевизију, радио. Има Ромско вече, кад год му се пружи прилика он промовише живот Рома. Написао је књигу, хоће да покаже свету какви смо као народ стварно.

У Србији је много горе. Деца кад виде другу децу, ако нису очешљана, а то је било још у моје време, онда их исмевају, онда они ни неће да иду више у школу. Па мени је тада учитељица причала, ајде ти ћеш да се удаш, а ја била врло добар ученик. Сестру од стрица су нам исмевали, мобинговали је, јер није имала да се обуче као они и обује, престала је да се школује и после Роми неписмени.

Мој отац је остао без мајке када је имао две године, па му је умрла и сестра, па отац када је имао седам година. Хтео је да иде у школу, али је ишао сав поцепан. Са 8 година је ишао да чисти да би купио себи свеску и оловку. Било их је троје, отац његов је имао 3 деце, није могао сам све да постигне. Било је много тешко.

Мој отац и мајка су тада одлучили да ће да имају двоје, јер за толико могу да раде. Ето, мајка је чистила, продавала бижутерију на Славији, а за то време Душан и ја смо се ту играли, читали књиге... зато је почела иницијатива да тај парк добије име по мом брату. Ми смо ту били нон стоп. Ту смо проводили детињство.

У том истом парку сам слушала како мајке говоре деци, "буди добар, ако не будеш, украшће те Цигани". Тако уче децу, а када би се парк звао по мом брату, онда када би деца питала ко је то, мајке не би тако причале, него другачије.

Плоча је постављена у Београдској улици, а у Миријеву се игра турнир сећања.

Не дамо се заборави, јер то треба да буде свакодневна опомена.

Извор: Србија Данас/Телеграф