ИЗНЕНАДНА СМРТ "ЗВЕЗДЕ" ФИЛМА ВИДИМО СЕ У ЧИТУЉИ: Више пута рањаван, робијао због убиства - али, ово нико није очекивао
Борис Петков једини је учесник филма "Видимо се у читуљи" који је умро природном смрћу. Кнеле се угледао на њега, Гишка му је био најбољи друг, а тврдио је да се једино боји вештачких дрога.
Борис Петков звани Бугарин једини је криминалац који се појавио у чувеном документарном филму "Видимо се у читуљи" који је на читуљи доспео тако што је умро природном смрћу.
Није га убио метак, већ га је издало срце. Петков, за којег они који су га добро познавали, кажу да је био бескрајно духовит и потпуно атипичан лик у свету криминала. Како је написано у једном тексту о њему "меци су му пролазили поред мозга, кроз ноге, груди, а најчешће у леђа". Преживео је неколико атентата и добар део живота провео по затворима.
МИСТЕРИЈА УКРАДЕНИХ СЕДАМ И ПО МИЛИОНА МАРАКА! Паклени план и званична верзија смрти - ко је убио Трефа? (ВИДЕО)
НАЈСУРОВИЈИ УБИЦА У ЈУГОСЛАВИЈИ: Жене силовао, давио па запалио у ФУРУНИ ЗА ХЛЕБ - нађени остаци лобања (ВИДЕО)
МИСТЕРИЈА И НАКОН 31 ГОДИНЕ! Један од највећих српских кримоса убијен на данашњи дан: "Своје џелате чекам с осмехом"
Био је узор Кнелету
Петков спада међу "легенде београдског асфалта". Дружио са Ђорђем Божовићем Гишком, Гораном Вуковићем, Бојаном Петровићем... Бугарин, како су га звали и пријатељи и непријатељи, био је актер и сведок скоро свих важних дешавања у подземљу почев још од 80-их година, то јест од убиства Љубе Земунца у Франкфурту, када је виђан у друштву убице Горана Вуковића, преко ликвидације Ранка Рубежића званог "балкански Дач Шулц", до пријатељства са зачетником нове генерације српских криминалаца Александром Кнежевићем Кнелетом, који је увек говорио да је "Гишкин и Бугаринов пулен".
Петков је припадао вождовачком клану, а стасао је са генерацијом преступника који су "занат" пекли осамдесетих година по западној Европи, када је југословенско подземље било страх и трепет.
- Бављење криминалом је шумски живот. Закон џунгле. Треба преживети у тој борби за опстанак која није свакодневна и која се код просечног човека своди на то да плати рачуне за стан и струју и некако састави крај с крајем. Код нас је стално искушење хоће ли неко да нас ухапси или убије. Или побегнеш, или ти њега убијеш док кидаш. Не можеш баш увек да збришеш. Човек треба да се роди храбар, а та особина је најелементарнији начин за савладавање страха. Бити храбар и бити луд то су два појма која се само понекад поклапају, а чешће разликују. Било је толико лудих људи који су просто срљали у авантуре или смрт. Тако је то у мом послу иако сам ја по занимању беспосличар - испричао је Петков у једном интервјуу.
За Петкова се у широј јавности први пут чуло после Рубежићевог убиства 15. фебруара 1985. године код Капије Београда. Тада је са Драганом Поповићем Дадиљом (касније убијен испред београдског хотела Палас) и Драганом Вујисићем Вујом пуцао на Рубежића.
Вуја и Дадиља су ухапшени, а Петков је успео да побегне у Чехословачку која тих година није била члан Интерпола. Ипак, касније је потписан међудржавни споразум па је изручен Југославији, где је првостепено осуђен на пет, па на седам година затвора. Из затвора у Забели побегао је после две године, откад је био у бекству.
Петков је често говорио да не воли Љубу Земунца и неколико пута је покушао да му се супротстави, а причало се и да је умешан у његово убиство.
- Љубу Земунца сам први пут видео на Ади Циганлији где је радио као спасилац. Мени се просто није свиђало то његово понашање. У ствари, ништа против њега лично нисам имао, али ме је нервирало то што су га се људи толико бојали. Питао сам се: "Је л он уједа, откуд толики готово сраман страх изазива код свих". Због тога ми је био антипатичан, имао сам неку аверзију према њему, пошто се ја стварно не бојим ничега, а поготово не живог човека. Када је Љуба требало да изађе из затвора, све оне који су спремали да га понизно сачекају послали смо на Другу хируршку. Сви су добили по гузици и завршили у шок-соби. Нисам се ја витешки с њима обрачунавао зато што нисам имао никаквог разлога. У фер тучи увек сам могао да добијем неки ударац, јер су они нон-стоп тренирали, а ја ретко. Зато сам зграбио неку штанглу, па по лобањи. Никад се ја нисам рукама тукао - само штанглама увијеним у новине. Два пута смо се само срели на суду пошто су он и његови у Франкфурту пуцали на улици на Горана Вуковића и мене. Ја сам рекао да не излазимо, јер ће нас побити. Медутим, Горан је почео да се позива на неко црногорско поштење. Предлагао сам да ми први одемо тамо где су они и да их изрокамо без икаквог чекања. И шта се десило - чим смо изашли из зграде, почело је да нам прашти иза леђа. Била је то класична заседа! Мислило се да је тај наизглед безазлен обрачун имао мистериозну политичку позадину - испричао је Петков.
Гишка је био искомплексиран, па се светио
Његов најбољи пријатељ био је Ђорђе Божовић Гишка, са којим је одрастао и ишао у школу. Били су нераздвојни, све док Гишка није одлучио да се политички ангажује и оснује Српску гарду, која била повезана са Вук Драшковићем и СПО-ом.
- Гишка је у школи био висок и дебео и зато су га највише малтретирале уличне силеџије. Слали су га по цигарете, док сам ја увек бежао. Он није могао, није имао заштиту, није имао оца, па мислим да је из тог периода он после вукао неке комплексе. Ја нисам никад постао неки осветник, али он је баш то био, загрижен. Прочуо се већ кад је имао седамнаест-осамнаест година, пошто су га изболи на Гитаријади у Кошутњаку. После је основао Српску гарду, ушао у политику, исто као и Аркан. Нисам учествовао у томе јер сам био поставио услов да се помире две гарде да бих ја могао с њима, пошто као Бугарин нисам могао да се определим док се сами Срби не помире. Приватно бих, наравно, кренуо са Гишком, пошто смо били најбољи другови, иако то није био приватни него државни рат, а мени ова држава није учинила ништа добро да бих ја за њу погинуо. Гишка је страшно погрешио, јер као кримос није смео да прозива председнике или генерале, кад је био довољан најобичнији извод из казнене евиденције да деградира читаву његову борбу и све сроза. Ја сам га одмах звао и рекао му: "Зајебао си се, Дебели! Није ти Слободан Милошевић Џамба Циганин или Љуба Земунац па да свашта причаш о њему. То је, бре, председник државе. Не можеш тек тако да удариш на човека под чијом су командом читава војска и полиција" - испричао је Петков својевремено.
Бојим се вештачке дроге
Из иностранства, где се скривао годинама, у Београд се вратио 1990. на сахрану свог верног друга Ђорђа Божовића Гишке, који је погинуо на фронту код Госпића као командант Српске гарде. Истог дана, 19. септембра, Петков је рањен у пуцњави код хотела "Славија". Пребачен је из Ургентног центра у болницу Централног затвора, јер је за њим постојала потерница. У затвору је био до децембра 1992. Поново је рањен на Звездари 7. октобра 1993, али се никада није сазнало ко је тад пуцао. Петков је одбио да полицији опише шта се десило и ко су "пуцачи", што се тумачило његовом жељом да се освети.
На питање колико је година у животу провео у затвору, Петков је одговорио без увијања и патетике, потрудивши се и да његов одговор у себи садржи елементе хумора по којем је био препознатљив.
- У затвору сам провео више него што је требало. То кажем без поноса, иако сам тих осамнаест година, на колико сам укупно био осуђен, успео да преполовим, помиловањем или ревизијом процеса - објаснио је Петков.
Последњих десет година живота је провео у Калуђерици. Повукао се из "крупних ствари", а међу упућенима се шушкало да се одао разним пороцима. Петков је волео да прича са новинарима, али никада није дозволио да то пређе у естраду. Умео је да каже како клинци ништа лепо не могу да очекују од криминала. У последњем интервјуу који је дао Градиши Катићу показао је колики је заправо комичар упркос бурном животу у немилосрдном свету криминала. На питање шта мисли о "највећем злу савременог света - синтетичким дрогама", Петков је одговорио:
- Зар мислиш да је синтетичка дрога веће зло од Слободана Милошевића, Војислава Шешеља, Била и Хилари Клинтон, Монике Левински... Добро, Моника је у реду, она није тако велико зло.
Упитан да каже чега се највише боји, одговорио је без размишљања: "Вештачких дрога". А кад је замољен да објасни како то да се не боји тенка или метка, одвратио је: "Кога је још згазио тенк, а знаш ли колико их је умрло од дроге?"
Тешко је, али вреди живети
У недељу 15. децембар 2002. му је позлило и пребачен је у болницу. Убрзо је умро је на Војномедицинској академији због проблема, не са законом него са срцем, а многи претпостављају, мада то никад није званично потврђено, да га је срце издало услед претеране конзумације наркотика. У поменутом интервјуу, последња ствар о којој је причао био је живот, који је, како сам рече, провео или у затвору или у бекству.
- Тешко је, али је лепо живети. Лепо је, али је тешко волети. Некад по потреби и мрзети. Али, ипак, вреди живети, поред осталог и због тога да би ме питали све ово што остали нису имали привилегију да доживе - казао је Петков.