ТУЖНЕ СЦЕНЕ ИЗ БАТАЈНИЦЕ: "Девојка је умрла у лифту, није ни стигла до собе" - ПОТРЕСНЕ приче лекара и пацијената
Вакцина је једини спас.
- Брзо тече овај живот луди, дођи, срећо, поред мене буди, кад све мора брзо проћи, проведимо луде ноћи... - Иако већ осамнаести дан заредом на лицу има маску преко које добија кисеоник, Драгољуб Васић из Смедеревске Паланке (65), кога сви на одељењу полуинтензивне неге у ковид болници у Батајници знају под именом Дракче, ниже стихове Саве Радусиновића дозивајући своју супругу Верку (61), која лежи од њега само три кревета даље.
Не виде се, само се препознају по гласовима, који се укрштају са звуцима машина за дисање, које парају уши. У соби у којој се не зна да ли је дан или ноћ, која мирише на лекове, инфузију, испарења, у којој се станари међусобно не познају јер не могу да говоре, а камоли да устану, пошто их је корона скроз самлела, него само од доктора чују имена оних других, води се борба за голи живот.
"ВРЕЂАЈУ НАС И НАЗИВАЈУ ПОГРДНИМ ИМЕНИМА" Муке лекара у ковид амбуланти - све више напада на здравствене раднике
НАЈНОВИЈИ ПОДАЦИ! Бројке падају, преминуло још 65 особа: Др Остојић о постковид компликацијама код деце
ГУШЕЊЕ, КАШАЉ, ЛУПАЊЕ СРЦА, НОЋНЕ МОРЕ... Дугачка листа постковид симтпома забрињава наше лекаре
Обучени у беле скафандере, са свом пратећом опремом, немо смо посматрали та измучена тела како покушавају да се извуку из канџи опасног вируса.
Директорка највеће болнице у Србији др Татјана Аџић Вукичевић каже нам да болесници не губе наду ни у најгорим тренуцима.
- Неки су оптимисти, као што је Дракче. Он и његова супруга нису једини брачни пар овде. Нажалост, имамо читаве породице на респираторима. Леже нам отац и син, мајка и ћерка, муж и жена, брат и сестра. Нико од њих није вакцинисан и сви они се грчевито боре за опастанак. Тешко је то гледати. У суботу су мајка и ћерка која има Даунов синдром послате код нас на лечење. Девојка је умрла у лифту, није ни стигла до собе. Њена јадна мајка се бацила на мене, плаче она, плачем ја. Шта урадити у таквој ситуацији? Како остати имун на такав призор? - истиче др Аџић Вукичевић док нам показује такозвану црну листу болнице.
- У јулу је био 41 пацијент који се лечио од ковида, а у августу 42.
У јединици интензивне неге има 100 болесника, док на одељењу полуинтензивне лежи њих 700. Око 80 пацијената је интубирано, а то значи да уместо њих дише вентилатор. У 95 одсто случајева такви изгубе живот јер је делта сој, како се показало, најсмртоноснији до сада – објашњава др Аџић Вукичевић.
Дракче, шармантан и храбар узгајивач цвећа, успева да нам, кроз замагљену маску, коју на тренутак одлаже, каже да само песмом може да се бори с короном кад већ није вакцинисан.
– Погрешио сам, нисам желео да примим вакцину иако су ме деца убеђивала. Сада лежим у истој просторији са својом најлепшом ружом, мајком мојих синова, коју и не видим, али осећам њено тешко дисање. Куд ћеш веће казне од ове? – прича нам Драгољуб док му се танана суза слива низ мршаво лице. Исцрпљен је и он, и његова Верка, и његових петнаест цимера у соби. Нико од њих није вакцинисан.
Уморни су од короне, која их је покосила и узела им здравље, дух, килограме, жене, мајке, па чак и децу.
Ковид болница у Батајници отворена је 4. децембра прошле године. Од тада је кроз ову установу прошло много здравствених радника, који се даноноћно боре за све пацијенте, не гледајући на сат, а често не видећи ни сунца ни месеца.
– Иако имамо смене по осам сати, некад проведемо цео дан овде. Зато ме боле све увреде на рачун лекара, сва понижења која добијамо на друштвеним мрежама од антиваксера. Нико не зна да ми беле скафандере најчешће не скидамо док не завршимо смену, јер је одлазак на паузу или у тоалет губљење времена. Ћути и трпи и потруди се да спасеш барем неког од ових људи овде.
Има пуно младих, збуњених болесника који ни сами не знају шта их је снашло. Управо они су пример да корона захвата и младе, потпуно здраве особе. Недавно смо спасили момка, ауто-механичара из Обреновца од 28 година, кога смо успели да одвојимо од респиратора после битке од 27 дана. Изашао је из болнице са 20 килограма мање, поново учи да хода и пред њим је дуг опоравак. Био је потпуно здрав – каже нам директорка присећајући се тридесетогодишњег кик-боксера који је, како наводи, био у одличној форми, без иједне придружене болести, а ипак је преминуо.
СВЕ ШТО ТРЕБА ДА ЗНАТЕ О КОВИД РЕДАРИМА: Ево где ће вас сачекати и која ће вам документа тражити
"ПРОПУСНИЦЕ ДА ВАЖЕ НОН-СТОП" Струка тражи оштрије мере - ковид болнице крцате, заражавају се ЦЕЛЕ ПОРОДИЦЕ
ЦЕЛА ЕВРОПА И СВЕТ ЖИВИ ТАКО: Лончар саопштио, иде се ка томе да ковид пропуснице важе 24 сата
Док младе и неустрашиве медицинске сестре подижу пацијенте не би ли им наместиле узглавље, лекари се насред собе међусобно домунђавају. Кажу нам да ће једна пацијенткиња данас бити отпуштена из болнице, док ће двоје бораца за сопствени живот, нажалост, бити интубирано.
– Анестезиолози процењују да ли је постигнута задовољавајућа сатурација, тј. колико је крв засићена кисеоником. На основу тога одлучује се да ли пацијент мора да се пребаци на одељење интензивне неге. Нажалост, 90 одсто интубираних пацијената у овом таласу епидемије не преживи. Зато их држимо овде што дуже можемо, јер ако оду на интубацију, знамо да је то крај. Овде има доста тешких пацијената, који би требало да леже на интензивној нези, али тамо нема места. Модри, плави као шљиве, цвиле испод маски јер се боре за дах. Туга – каже нам један од начелника одељења полуинтензивне неге др Милија Јовановић, за кога смо од неких пацијената чули да је омиљен међу лекарима.
– Чујем како ми вичу “Мики”. Драго ми је што их барем насмејем, њима је у овим тренуцима потребан смисао за хумор, јер од њих се ништа друго не тражи осим да буду оптимисти. Све медицинске сестре, као и доктори, улажу надљудске напоре, а смех, верујте, може да помогне у излечењу – истиче др Јовановић.
У ковид болници у Батајници сви раде као тим. То потврђује и др Јовановић, који око себе има неколико младих медицинских радника који су на одређено време напустили своја примарна радна места како би помогли у лечењу ковид пацијената.
– Ту нам је докторка из Студентске поликлинике, затим неколико медицинских сестара са Очне болнице, потом из Клиничког центра, са пулмологије. Често се деси да не кажем шта треба, а они већ ураде оно што мислим. Само уједињеним снагама можемо победити ово зло, које траје годину и по дана и које нам узима пријатеље и породице – прича начелник представљајући нам своје младе колеге.
Иако се одмичемо од соба у којима леже пацијенти и залазимо у просторију у којој лекари обављају потребну папирологију, звук респиратора не престаје да нам пара уши. Тик-так, тик-так, и тако укруг, бесконачно. Свака капљица тог божанског раствора представља корак ка избављењу.
– Кисеоник се ненормално троши, то су у ствари тоне кисеоника. За разлику од децембра прошле године и марта, око 98-99 одсто пацијената је на кисеонику и то на протоку минимум 15 литара, а потом на машинама 50, 60, 70 литара и даље. Са врата, чим дођу, иду на кисеоник. Пацијенти дуго чекају да дођу на преглед, зато су одмах за пријем у болницу и зато им је одмах потребна помоћ у дисању – прича нам др Јовановић док креће у обилазак најтежих пацијената.
Гледајући оронула тела оболелих пацијената, који изгледају као да су се већ предали и препустили смрти, питамо доктора какве су прогнозе, а он каже да је све у вољи болесника. – Ми смо дали све од себе и ту смо да се и даље бринемо о њима. Али потребна је и њихова воља за животом. Погледајте ову баку. Она је дементна, њена плућа су потпуно разорена. Свесна је и има болове. Видећемо у току дана шта ће бити с њом, да ли ће бити интубирана или ће, нажалост, умрети – наводи начелник.
Опраштамо се и од ове собе тужним погледом, док понеки пацијент, са страхом у очима, поплавелим рукама, које се грче и подрхтавају, покушавају да нам кажу да се помолимо за њих.
– Нек нас Света Петка избави од ове пошасти, нек нам да снаге и воље да победимо и одемо кући живи – изусти Миланко Јеремић (40), возач градског аутобуса, који поред кревета држи иконицу Преподобне мати Параскеве.
– Моја крсна слава је Света Петка. Нисам био са женом и децом да сломим колач. Нисам ишао у цркву по жито. Само нек ме Господ и моја Света Петка заштите од овог зла – кратко је промрмљао Миланко, који већ месец дана лежи у болници, а крај његове патње се не назире.
