КРВНА ОСВЕТА У ЦЕНТРУ БЕОГРАДА: Бранко је чекао 33 године, пуцњи одјекивали зградом - трагична смрт капетана прве класе ЈНА у пензији

Душану Сретковићу, станару зграде број 40 у Улици генерала Жданова у Београду (данашња Ресавска) учинило се тог 27. јануара 1975. око 20 часова, док се полако пео степеништем према свом стану, да је мушки глас доле у партеру, позвао његовог комшију Јакшу од кога тек што се растао испред улаза зграде.

Јакша Вулетић је ухватио кваку свог стана у приземљу кад је чуо то дозивање. Светло у ходнику данима већ није радило и вероватно да осим обриса прилике која му је долазила са десна и нагло се приближила на корак-два, он ништа друго није могао да види. Нити је стигао да нешто друго чује.

Али сви остали у згради су чули: један за другим, шест револверских пуцњева. Под теретом тела које се рушило, врата стана број 2 широм су се отворила и Савица Вулетић угледала је мужа како сав у крви лежи на прагу.

Јакша Вулетић, шездесетогодишак, капетан И класе ЈНА у пензији и ратни војни инвалид убијен је на месту, серијом куршума калибра 9 милиметара.

У тим првим часовима, трагична смрт Вулетића, сама по себи ником није пружала објашњење.

Додуше, судећи по томе што је жрвту позвао по имену, убица је вероватно познавао. Али, зар је могуће – питали су се пријатељи – да је ико од људи који су познавали Јакшу имао разлога и образа да дигне руку на овог човека, једног од најактивнијих добровољних друштвено-политичких радника београдске општине Савски венац.

Да дигне руку на пензионисаног борца, носиоца многих високих одликовања: ордена војне заслуге са сребрним мачевима, Републике са сребрним венцем, заслуга за на рад и медаље за храброст… Заиста, свака се претпоставка у том првом тренутку чинила бесмисленом, убиство је протумачено као страшан неспоразум.

Ипак, неколико људи је наслућивало нешто друго. Они су о томе разговарали са иследницима београдског СУП-а. И, били су у праву. Још пар дана и извршилац би био привреден да није одлучио да истрагу предухитри и сам се преда властима у месту свог службовања, Титограду, данашњој Подгорици.

Био је то Бранко Кековић, виши инспектор Службе државне безбедности. Од часа злочина па до предаје и признања протекло је више од четири дана и овај човек имао је времена и стрпљења да, своје најближе, а преко њих и јавност, обавести о разлозима који су га навели на овај корак.

Пошто је испалио шаржер у Вулетића, сео је у такси и већ сутрадан 28. јануара освануо у Титограду. Окупио је око себе мајку, сестру, синове, браћу од стричева и објаснио:

- Осветих Вељка!

Онда је сео и саставио писмо у којем је покушао да мотиве своје одмазде објасни пријатељима.

Прича почела 30 година раније

Прича која је свој трагичан расплет добила у центру Београда, почела је 30 година раније, тачније 1942. у сред Другог светског рата.

Вељко Кековић, био је напредни студент права, одушевљени комуниста, један од организатора народног устанка у свом крају и политички комесар команско-загарачке ударне чете, који је страдао у сукобу са црногорским четницима 22. фебруара 1942.

У току битке на брду Хум код села Винића, док је покушавао да це са својом јединицом пробије кроз четничке редове у долину Зете, и крене у напад на пут од Подгорице према Никшићу, био је рањен и жив заробљен. Два борца су погинула покушавајући да га избаве.

Тек касније, у предвечерје истог дана, партизански одреди су потисли четнике Баја Станишића и напредујући наишли на осакаћено тело свог комесара.

Ко га је масакрирао, никада се поуздано није сазнало. Живих сведока међу партизанима није било.

Ипак, после пуне 33 године један релативно млад човек (42), упркос том ћутању, ставља све на коцку: углед, одговорну дужност коју му је друштво поверило, свој живот и, најзад, будућност породице у којој је био једини запослен. Све то да би, стотинама километара далеко од места у коме живи и ради, насилно прекинуо један људски живот убеђен да тако чини праведно одмазду над човеком који му је својевремено можда убио брата.

Причало се у Црној Гори дуго да је Јакша Вулетић све до пада Италије 1943. био на супротној страни, односно, у четницима, и да је тек онда дошао међу партизане и прикључио се Другом зетском одреду.

Крај рата је дочекао као потпоручник НОВ и ПОЈ. У једном тренутку после рата 1947. одведен је из Светозарева (Јагодина), где је службовао и 15 дана провео у војном затвору у Нишу. Разлог је било испитивање о смрти Вељка Кековића. Ослобођен је услед недостатка доказа. Сумња није прерасла у истину, али је - остала сумња.

Бранко Кековић је пресудио Вулетићу, пошто суд није имао доказе, а његова борба коју је водио са самим собом трајала је више од две године.

Прелом у глави Кековића је дошао када је Савезу бораца СО Даниловград стигао допис из Београда из којег се видело како је једној Црногорки, настањеној у главном граду, признат борачки стаж и пензија на основу потписа двојице сведока. Име једног (неки Сарајлија) није казивало ништа. Друго је било име Јакше Вулетића. Ускомешали су се људи из борачке организације у Даниловграду:

- Зар Јакша неком да признаје борачки стаж? Па он је више од пола рата провео међу окупаторима и издајницима!

И позледиле су се старе ране. Неко се тада можда, сетио сумњи и у љутини узвикнуо:

- Он уби и Вељка Кековића!

То је дошло до Бранка Кековића, и живот му се окренуо наопако. Наишли су дани кризе савести и свести. Ни обновљена истрага коју је на своју руку предузео није, међутим, довела до сигурних података о братовљевој погибији. Пресудно је, изгледа, опет било усмено предање. Он је све чешће одсусуствовао са посла, дошао у Београд, распитиивао се и сазнао адресу и број Вулетићевог телефона.

Последњи пут у Београд је допутовао недељу дана пре злочина. Највише времена проводио је у парку код "Мањежа", испод СКЦ-а, гледао кућу број 40 у Улици генерала Жданова. И мотрећи тако, распитујући се изокола, сазнао је како изгледа Јакша Вулетић.

Коначно, 27. јануара урадио је последњу проверу: телефонирао је у стан Вулетића и представио це као службеник ПТТ-а и под изговором неплаћеног телефонског рачуна тражио домаћина. Рекли су му да није ту и да ће доћи најдаље за сат. Јакша Вулетић је наишао кроз пола сата.

Враћао се са седнице делегата интересне заједнице војних осигураника. Комшији Душану Сретковићу пожелео је лаку ноћ и ухватио се за кваку, а тада је из помрчине крочио Бранко. Сретковићу који се већ попео до првог спрата само се учинило да је глас рекао "чика Јакша!", а уствари је рекао: "Чекај, Јакша"!

Бранко Кековић био је осуђен на изузетно дугу затворску казну.

Извор: Србија Данас/Калдрма