"Лежали су једни до других и запомагали" Несрећни младић је у масакру код Младеновца изгубио два брата, а његова исповест никога не оставља равнодушним

Ово је, дрхтавим гласом, рекао младић који је у масакру у Дубони и Малом Орашју изгубио рођеног брата и брата од стрица.

- Утисци се, наравно, нису слегли. Ми смо били свесни која казна њега очекује, али у подсвести је било да ће се нешто променити и да не може њему та казна бити изречена. Надали смо се да ће добити сигурно већу казну, али то није реално - рекао је несрећни младић.

Дошао међу првима на место масакра

Он је био међу првим сведоцима који је дошао на лице места.

- Ја и мој брат смо стигли када је мој настрадали брат позвао оца и рекао да дође на Равни Гај, отац није разумео шта је било у питању, мислио да је у питању нека туча. Ми смо отишли горе на то место, на Равни Гај код споменика са намером да бранимо њих јер смо мислили да је у питању туча. Када смо стигли на то место, први човек који је био ту то је био Николин отац. Када сам ушао, питао сам га шта је било, он ми је рекао: "Шта шта је било, побио их човек као керове". И онда сам тек схватио шта се десило. У том тренутку сам чуо глас брата како зове мене и мог брата. Отрчали смо до њега и видели смо шта се дешава, да сви леже један поред другог. Како сам окренуо главу, видео сам све њих како леже и како запомажу. У том тренутку сам знао ко је погинуо зато што нису давали знаке живота. После тога смо брат и ја донели одлуку да одмах узмемо нашег брата и возимо га путем болнице у Смедереву - једва је изговорио младић.

Молио их да га избаце из аута јер није могао више

Како је додао, рањени брат их је молио да стану јер више није могао да издржи.

- Јуче смо и сазнали да је у себи имао 6 метака. Молио нас је успут да станемо, да га избацимо из аута зато што не може више да издржи. Замолили смо га да издржи до болнице, причали смо му да га много сви волимо и да не можемо без њега и да издржи, да је јак. Издржао је тих 53 дана и није могао више да издржи - готово се сломио брат настрадалог младића.

Како даље настављају да живе, ни сами не знају.

- Мислим да ништа теже у животу нема него изгубити децу. Сигурно је оставило утисак да се нама много живот променио, више ништа није исто као што је и било. Ево како после 19 месеци живимо од тог 4. маја, не знамо ни сами - рекао је уплакани младић.

Трчао до манастира Тумане

Прошле године, отприлике у ово време саговорник је трчао до манастира Тумане како би прикупио помоћ за све оне који су остали без најближих у овом страшном масакру.

- Ја сам, да кажем, на неки начин тражио утеху у томе, јер је то донекле била, пре свега, жеља мог брата да иде на ходочашће до манастира. Ја сам уједно дошао на идеју да помогнем рањенима, зато што знам да су били у доста тешком стању и та моја акција је допринела њима да мало лакше преболе те њихове повреде - закључио је неутешни младић.

Извор: Србија Данас/Блиц