Лидија Ђокић имала велику НЕОСТВАРЕНУ ЖЕЉУ, бака кроз сузе све открила: "Душа моја, није дочекала"
Ове године, нажалост, никоме у кући није до славља.
Некада је породична кућа Ђокића у Моравцу била место среће. Крај децембра и почетак јануара били су дани када су сви заједно китили јелку, дани када су се сви окупљали заједно око богате трпезе препуне разних ђаконија, дани када је све били прожето осмесима, шалом, срећом…
Ове године, нажалост, биће то кућа туге, кућа бола, кућа у којој никоме није до славља. А како другачије и може да буде после свега онога што је ову породицу задесило у ноћи између 26. и 27. септембра.
СРЕЋКО (19) ПРОНАЂЕН МРТАВ! Мушкарац (30) га усмртио и оставио на путу: Стравични детаљи несреће у Лапову
НЕСРЕЋА У РАКОВИЦИ: Сударили се аутобус и аутомобил, ватрогасци секу возило да извуку жену (ФОТО)
"МИРА СЕ ПЛАШИЛА ЗА ЖИВОТ, АЛИ ЈОЈ НИЈЕ ПАДАЛО НА ПАМЕТ ДА БИ УБИО ДЕЦУ" Сомбор завијен у црно - полицијска трака неми сведок свирепог злочина
Ове године Лидија неће ставити своје посебне украсе на јелку. Ове године Гордана неће попити кафу или поделити колач са остатком породице. Ове године Горан неће причати вицеве, које су сви обожавали.
Док смо били у кући у којој од септембра у огромном болу живе Стојанка и Верица, чули смо од ове две жене да им је сву бол нанео човек кога је болесна љубомора водила током мрачног пута.
Због свега што верују да је учинио њиховим највољенијима, Верица и Стојанка немају дилему – Горан Џонић, првоосумњичени за убиство Горана, Гордане и Лидије, мора да буде кажњен. Али, ово није прича о њему. Ово је прича о неким лепшим временима за породицу Ђокић.
СВЕ ЈЕ ПОЧИЊАЛО КИЋЕЊЕМ ЈЕЛКЕ
Неколико дана пре уласка у нову годину, као по традицији, Лидија би долазила и сва еуфорична би вадила кутије са украсима и јелком како би својој баки Стојанки и стрини Верици празнично украсила дом.
- Њена исконска срећа када би китила јелку за нас је била нешто чему смо се увек и изнова радовали. Наша Лика је сваком украсу посветила толико пажње и љубави стављајући га на место које му је те године она одредила. Китила је дневну собу, али морала је да буде окићена и моја, као и бакина соба - започиње причу Верица Ђокић, стрина убијене Лидије.
До Лидијиног трећег разреда основне школе живели су сви заједно, славили скупа све празнике, били су велика породица, са огромном количином носталгије присећа се Верица.
- Касније, када је Лика порасла, као и свака тинејџерка, Нову годину је дочекивала са друштвом. Гордана и Горан ишли су у кафану са својим пријатељима, а већ сутрадан, првог јануара, долазили су код нас. Увек смо се договарали шта желе да једу, па би им бака и ја заједно спремале - враћа филм Верица.
ПИТА ОД ЗЕЉА, ЋУФТЕ, ПАПРИКЕ…
Када је Лидија била мала, у кући је увек била граја. Са сузама у очима Верица нам појашњава шта је све тај мали зврк волео да ради.
- Волела је да док ја нешто месим, она дође, да ми као помаже. Заправо је само растурала брашно. Увек се смејала и била је увек несташна. Волели су да им спремимо домаћу питу од зеља, ћуфте, пуњене паприке. Донесу и они нешто, па сви заједно ручамо и славимо улазак у нову годину, причамо о новим жељама и циљевима који ћемо сви у остваривати у предстојећој години - сетно прича Верица.
Горан Ђокић је био везан за породицу, волео је да се сви окупе сваког викенда, а поготово за празнике.
- Мој девер је много био везан и за моје ћерке, Ику и Миму, како их је од милоште звао, поготово од када ми је супруг преминуо. Увек би се са њима чуо и унапред договорио када да дођу, па да нас сви изненаде и да се окупимо. У неком тренутку, Лидија би устала и из аута донела велику кесу пуну поклона. На свакога је увек мислила, сваком је нешто наменила - препричава нам Верица.
БИЛА ЈЕ НАША ПАХУЉА
Листајући породичне албуме, потресена болом који осећа, Лидијина бака Стојанка, мазећи унукине фотографије, једва је успела да прозбори.
- Лидо, моја Лидо. Анђеле бакин… Е јаднице, што ми тебе узе. Данима чекам да ми дођеш, а тебе нема нигде. Када телефон зазвони, пожурим да се јавим, мислим, зове ме моја Лика, а ње нема. Јој, боже - кроз јецаје, док јој сузе падају на старе породичне фотографије, тихо изговара Стојанка.
Лидију су дуго желели и чекали, како родитељи, тако и читава фамилија. Њена мајка Гордана је од другог месеца трудноће лежала у болници како би се изборила са тешком трудноћом.
- Када се моја Лика родила, била је мала као пахуља. Рођена је почетком децембра. Планирали смо током 2021. да јој направимо велико славље за рођендан. Дипломирала је током ове пандемије, па нисмо желели да правимо неко весеље док се ситуација мало не стиша. Договор је био да за њен 25. рођендан прославимо оба догађаја који су за нас били веома битни. Душа моја, није дочекала да бака слави њен успех - кроз сузе наставља неутешна бака Стојанка.
