Ликвидација агента ДБ које је знао СВЕ ТАЈНЕ службе! Био је КЉУЧНИ СВЕДОК, а онда је почео да прича
Ко је био Момир Гавриловић?
Ни после две деценије од убиства Момира Гавриловића, 3. августа 2001. не зна се ни ко ни зашто је ликвидирао бившег пуковника Државне безбедности, ратног команданта и опетаривца и то неколико сати пошто се састао са Војиславом Коштуницом, председнком некадашње Савезне Републике Југославије. Убица је очигледно располагао са свим потребним подацима о бившем обавештајцу, јер га је сачекао испред зграде у којој је становао, у новобеоградској Улици Џона Кенедија број 15. Нападачи су га сачекали око 22 часа, испалио у њега смртоносне хице и нестао у летњој ноћи. Опис убице је био штур, а од података полиција је располагала једино информацијом да је са лица места побегао колима са београдским таблицама.
У Винчи избио пожар: Густ црни дим прекрио читаво насеље
УДАРИО КОМШИНИЦУ СЕКИРОМ ПА ПОБЕГАО: Посвађали се због СМЕЋА, потрага за мушкарцем у току
МУЧЕЊА И УБИСТВА ДОЖИВЉАВАЛИ КАО МЕШАВИНУ ПОСЛА И ЗАДОВОЉСТВА! Вељином клану највише пријале похвале кавачких шефова
Оно што је била мистерија пре 20 година, остало је мистерија и данас. Ко је и зашто убио Момира Гавриловића? Да ли је убијен зато што је превише знао, или зато што су убице мислиле да поседује више информациј него што је стваро имао.
Гавриловић својевремено био командант специјалне јединице током рата 1991–1995. у Источној Славонији. Медији такође доносе и да је "Гавриловић био неустрашиви борац", да је било више нападача и да је био "актер неке афере у тадашњем Ресору државне безбедности МУП-а Србије" и гост на Аркановој свадби.
Тадашњи начелник РДБ Горан Петровић је на конференцији за медије прочитао биране и штуре податке из персоналног досијеа убијеног: радио у РДБ-у од 1979. до 1999. године, службовао у Београдском центру ДБ-а, Урошевцу и Сомбору. "Радио сам са Гавриловићем дванаест година и знам да није имао намеру да се враћа у службу са којом је био прекинуо сваки контакт", рекао је Петровић напомињући да се мотиви убиства испитују, односно да је истрага у току, те да нема сазнања о контактима убијеног са Коштуничиним саветницима. Та истрага која се водила није дала никакве разултате, јер су убице Момира Гавриловића остале недоступне правди, али помен састанка са Коштуницом, изазвао је праву буру у јавности.
"Гавриловић је имао директан пролаз код Јовице Станишића мимо Петровића који му је био шеф и коме је то сметало. Станишић је Гавриловићу директно давао поверљиве податке о којима други нису ништа знали. Једноставно, имао је јака леђа", кажу Гавриловићеве бивше колеге додајући да је из Службе отишао кад му је било озбиљно предочено шта је, а шта није његов посао. Саговорници "Времена" такође тврде да је Гавриловић био под "мерама", заправо да су му телефони били прислушкивани и да су га дебеовци пратили и мотрили. То је саопштио својој супрузи после другог одласка у кабинет председника Коштунице где је био три пута. О тим је посетама волео да прича пријатељима, али не и о садржини разговора.
Они које су добро познавали бившег обавештајца једногласни су у оцени да се за њега никако не би могло рећи да је као оперативац био нежан. Као пример наводе да је при хапшењима користио црне најлон-кесе које им је навлачио на главу и тако их убацивао у аутомобил. "То са кесама била је само једна од његових метода", кажу његове колеге из бившег РДБ-а избегавајући да наброје и остале. Пуштена је и информација да се Гавриловић, када се отиснуо у приватнике после одласка из Службе, бавио и неким нелегалним пословима.
Остало је нејасно шта је заправо Гавриловић рекао Војиславу Коштуници, по једној верзији, саопштио је своја сазнања о ликвидацији новинара Славка Ћурувије, аи и повезаности неких бивших колега, нарочито из полиције, са криминалним круговима, као и да су и неки политичари остварили контакте са мафијашима.
Смрт Момира Гавриловића је ипак имала, скоро тренутно озбиљне послодице по већ начете односе између председника СРЈ Војислава Коштунице и тадашњег премијера Зорана Ђинђића.
Уследили су оштри вербални обрачуни између кабинета председника и премијера, а међусобно су се оптуживали за криминалне работе, сарадњу с мафијашима и убиство Гавриловића. Два кабинета водила су прави рат саопштењима, са много тешких речи.
Данас, 20 година касније, још се не зна ни ко стоји иза ликвидације Момира Гавриловића ни ко је директни извршилац овог злочина. Нема ни Зорана Ђинђића, кољи је убијен 2003. у атентату, а са јавне сцене у политичку пензију отишао је и Војислав Коштуница. Остаће заувек тајна колико је смрт Момира Гавриловића, по једнима кључног сведока, по другима мешетара који је хтео да се прода скупље него што вреди, утицала на дешавања у Србији.
