ЉУБА ЗЕМУНАЦ ИЛИ МАРАШ? Родоначелник брзог начина живота опасних момака са асфалта (ФОТО)
"Не може да нас буде двојица најјачих у граду", чувена је реченица Магаша из Земуна
Рођен је 1948. године. Добио је класично комунистичко име за тај период, Љубомир. Љуба Магаш је био низак растом, али говорили су му да је широк колико је и висок. Леп, наочит момак, природне снаге.
"ЛУДИЛО" У НАЈАВИ - Чак пет дербија за викенд, међу њима и окршај "Вечитих"
ЦАРИНИЦИ ИЗНЕНАЂЕНИ ОНИМ ШТО СУ НАШЛИ КОД ПАРА НА ГРАНИЦИ СА СРБИЈОМ: Још више их запрепастила изјава девојке
ЗАПЛЕЊЕНА ОГРОМНА КОЛИЧИНА ХЕРОИНА: Растурене две групе дилера, продавали дрогу у Београду, Нишу и Пироту (ФОТО)
Након осмогодишње школе Љубомир уписује Школу ученика у привреди, ауто-лимарски занат. Стари мајстори сећали су Љубомира да је долазио на праксу у ИМТ-ов погон у Добановцима, али за фабрику се није много занимао – опила га је улица. Почео је да тренира бокс и рвање. Био је много снажан у раменима. Могао је на рукама да хода километрима.
Познато је било да је прелазио Бранков мост на рукама, где су се одржавале туче између београдских насеља. Већ са 16 година постао је познат у Београду. Изашао је на црту Аци, познатом мандову и добио га на ферци. Тако је почела једна од најлегендарнијих прича са асфалта, која је обликовала генерације и генерације.
Током 1965. полиција га је хватала због гребања аутомобила, претњи пластичним пиштољем и туча.
Откад је света и века зна се ко је најјачи младић у селу или у граду, па и овде у Београду. Једног дана он се спрема да изађе.
- Куд ћеш ти, Љубомире? - пита мајка.
- На Карабурму! - каже Љуба.
- Шта ћеш на Карабурми? - опет ће она.
Иде, каже, јер је тамо остао још неки с којим није одмерио снагу, а који је најјаци на Карабурми, па да се види ко је јачи. Па ти ниси нормалан, кажем му. А морам, каже, или це бити он најјачи у Београду или ја. Тад је Љуба имао седамнаест или осамнаест година. Већ тада је, мислим, био тај о којем се причало, говорила је мајка Роса Ћурчић.
- Не може да нас буде двојца најјачих - чувена је његова реченица.
После неких ситних кривичних дела, крађа аутомобила и крађа, дошло је то преломно. Туча на Технолошком факултету, Љуба пребио студента Владимира Вучковића. У страху од полиције тада је први пут побегао у иностранство. Накратко се сакрио у Аустрији.
Кад се вратио, слузио је војску у Охриду. Већ је имао надимак Љуба Земунац, а био је познат и као боксер београдског "Радницког", полутешкаш. "Раднички" је изродио многе сјајне боксере, из више генерација.
Као борца га је обликовао Мирослав Читаковић, познат као Чита или Ћира. Чувени тренер, који је спремао и специјалце. Тренирао је после и Кнелета и Кристијана Голубовића.
Још 1967. године осуђен је због силовања. На терет му је стављено да је са Радетом Ћалдовићем Ћентом и Зораном Милосављевицем Робијом силовао једну девојку. Осуђен је на 32 месеца затвора и робију је одлежао у Сремској Митровици.
Ринг му није био довољан. Насиље је било његова свакодневица, али како му је закон био за петама, тих седамдесетих побегао је у Милано. Тамо је окупио дружину изредника са којим је пљачкао радње и банке. Суровошћу оружаних препада запао је за око полицијама Италије и Аустрије, па је протеран у Немачку.
Преселио се у Франкфурту, граду са много Југословена на привременом раду. Центар њиховог окупљања је била кафана "Џубокс Џамбо Џет". Кафану "Бај Иво" је демолирао кад му је газда рекао да више не долази. Љуба је радио као избацивач у дискотеци "Купе". Након тога прелази да ради у дискотеку "Цуг" такође као избацивач.
Франкфуртска полиција евидентирала га је као извесног Томислава Шпадијера који предводи групу лица специјализованих за тешке крађе и друга кривична дела. Средином јуна 1974. ухапшен је под сумњом да је на подручју Франкфурта вршио изнуде, претње и да је повредио једно лице. Магаш је маја 1975. године поново ухапсен у Франкфурту због фалсификовања исправа и крађа. И овог пута је користио лажне исправе, али на име Душко Хуђец.
Кад су га из Франкфурта слали авионом у Југославију, цео аеродром је био затворен. Тако су му стегли лисице да је петнаест дана после тога, кад су ми допустили да га видим, још имао модрице око зглобова. У Франкфурт су отишла само два полицајца по њега, а Немци су их питали да ли су нормални пошто их нема више. Тад су га водили у Црну Гору. Цео аеродром је био испражњен, јер се, наводно, пронела вест да ће Љубу да киднапују на аеродрому. А мој Љуба, кад падне у затвор, нико се није сетио ни пола динара да донесе за пакет, а камоли да га киднапује. У ствари, спремали су се Црногорци да га ликвидирају, тврдила је Љубина мајка Роса Ћурчић.
Робијао је у Југославији, па се вратио у Немчку. Опет тај Франкфурт. Екстрадиција је поново извршена авионом, 20. фебруара 1981. године и Магаш је приведен у притвор Окружног суда у Титограду. Првостепеном пресудом осуђен је на пет година затвора због силовања. Врховни суд је укинуо првостепену пресуду и наложио Окружном суду да одржи нови претрес. После двадесет месеци, октобра 1982. године, Магаш је пуштен из притвора, дозвољено му је да се брани са слободе.
У Франкфурту се причало да је Вуковић дошао да скине са трона Љубомира Магаша. На Вуковића је, претходно, пуцао Љубин пријатељ Цане када је овај кренуо да разговара са Љубом поводом неких несугласица. Након што га је Цане ранио, Горан Вуковић је успео да побегне уз помоћ свог пријатеља Бориса Петкова.
Отада, било је питање да ли ће се Вуковић повући или ићи на освету. Озбиљан криминални аналитичар може претпоставити и да је неко можда искористио тај сукоб и инспирисао Вуковића да лиши живота Љубу Земунца како би га склонио из криминалног миљеа, јер је Вуковић за то убиство лежао у немачком затвору релативно кратко, пет година.
Судбина или не испред суда у Франкфурту срели су се Горан Вуковић и Љубомир Магаш звани Љуба Земунац. Био је то уторак, 10. новембар 1986.
- Морао си или да га убијеш или да му признаш да је јачи! Ја сам био само мало поносит, ништа више. Са Љубом сам био добар, није било никада конфликта. Увек ми је било драго кад бисмо се срели. Док је био у затвору, чак сам трчао да му нађем сведоке - прича Вуковић и додаје да су на њега изненада пуцали Љуба Земунац и Цане, те је једва остао жив.
- Пробили су ми јетру, бубрег, дебело црево. Никада нисам сазнао шта сам им се замерио - говорио је Вуковић Мајмун.
- Ја сам имао заказано суђење за неке крађе, а и њима је био претрес. Не слутећи ништа, понео сам пиштољ, јер се од њега нисам никада одвајао. У једном тренутку видео сам их испред нас, њих дванаест. Нешто су се домунђавали. Тек кад сам се приближио степеништу, Љуба је са пратњом кренуо према мени. Одмах сам извадио пиштољ и рекао: "Шта хоћеш?" Плануо је: "Шта је, педеру, хоћеш да се светиш?!" Нисам га се нимало бојао: "Мислиш да нећу да ти се осветим" Одмах сам опалио. Кад га је први метак погодио, бацио се на мене као животиња. Одмах је попио и други - рекао је он.
Још увек није јасно како је Вуковић унео пиштољ у суд, поред толиког обезбеђења и како му је дозвољено да дође уопште у контакт са добро чуваним Љубом. Постоје индиције да је немачка тајна служба организовала сценарио, па да Вуковић лежао само 5 кратких година за ово. Исто тако Љуба је након упуцавања наставио да насрће на убицу толиком снагом да 6 полицајаца није могло да га одвоји. Хитној помоћи није дозвољено да приђе рањенику, који је искрварио. Случајност или не, превише је чудних околности око овог бизарног догађаја.
Љуба је у тренутку смрти имао 38 година и обавезу да на суду објасни неке своје раније уцењивацке потезе. Млађи Вуковић је био истог јутра на суду због провала. Срели су се на степеништу. Неколико сати касније Љубомир Магаш је издахнуо у франкфуртској болници, а убица Горан Вуковиц је одбио предлог полиције да се брани са слободе. Схватио је да је безбеднији у затвору него на улици. Пола београдског подземља је хтело да се освети за ово мучко убиство.
- Види, уби ме ова пичка - су последње речи Љубе Земунца.
Љуба је сахрањен на Земуском гробљу где му је подигнут споменик у његовој природној величини. То је била једна од највећих сахрана у историји Београда. Легенда каже да "челичење" главом у рукавицу на споменику Љубе Земунца гарантује да ћете постати опасан момак са асфалта. О Љуби су писане приче, причане легенде, чак су писане и песме. Остаће упамћен као родоначлник једног начина живота, који ће се примити деведесетих година у СРЈ.
