"Проклињем свако пролеће!" СРЦЕПАРАЈУЋЕ РЕЧИ сестре убијеног код Младеновца: "Кад видим мајку колико поред споменика кука..."

Туга не јењава, а бол је све већа. На годишњицу незапамћеног злочина, мајка и рођена сестра страдалог из Дубоне утиснуле су своје сузе на папир.

Писмо рођене сестре убијеног:

- Рођени мој и најлепше око моје. Незаборавни осмеху и снажни загрљају мој, недостаје ми онај мио глас твој. Недостаје ми све и сваки дан је теже, од када те нема свака успомена наша за тебе још више ме веже. Знам да ово писмо прочитати никада нећеш, али знам да си самном и уз мене, ја се за тебе молим и стално палим кандило и свећу и никада те рођени заборавити нећу. Да твоја душа увек има мир, за мене је твој споменик свет као за неког манастир. Сада си мој анђео чувар који ми ветар у леђа даје, који ме гура кад кренем да тонем и веру за живот ми даје. Хтела сам ти рећи да душа ми је остала иста, да ово срце што неправилно у мени куца, у леђима има ножева триста. Да ти кажем да сам дању све што морам, а ноћу све што јесам. Подносим јер имам разлог да живим иако бих код тебе радо, али због једних малишана злу не дам и ружним мислима ни да нагвири. Само ми је једна мука, кад видим мајку колико поред споменика кука, и са корпом иде ка теби, а знам да кад треба да крене кући вратила се не би. И колико проклиње сваки дан зашто ниси покрај ње и што си тамо сам. Тешко је слушати мајчине речи, чак је не могу утешити и да хоћу али сваку ноћ отплачем јер њен глас кроз сузе ја као да чујем и не могу због свега да спавам. Ноћ је пуна тишине, туге и бола. Ноћу ти сваку песму пишем и тако већ година пролази и са сваком низаће се по нека бора, наше успомене чувам и живим кроз њих, па ти често посветим стих. Још увек кад затворим очи могу те видети, у сваком виду, у ауту, на трактору, у камиону, на корпи и као малог у своме крилу.

У нашој кући све је исто, ништа се променило није, само слике по полицама се нижу и долива се у кандило уље које се годину дана угасило није. У сваком кутку куће те замислити могу. Још увек пламен трепти и кроз прозор може се видети ноћу и та тишина која даноноћно око куће се вије, док ни родитељима до живота нам није. И твоја соба остала је иста, свака ствар коју си оставио стоји да те чека, ми се надамо увек доћи ћеш, али само нада остала је нека. Твоја Јана већ увелико прича и стално ти долази и пали свећу, љуби твоје слике и жао ми је што видети свога ујку никада неће али ћу јој увек причати како си био срећан кад се родила и да си рекао „Далиборка моја мала сада се родила“. Жалим за оним нашим последњим позивом на који ми се ниси јавио. Знам, позвала сам касно јер тада, у том тренутку, био је крај, ни слутила рођени нисам да си тада отишо у рај. Волела бих да те сањам онако стварно као да си ту, да ти ово све кажем што пишем и да те ја непрестано волим и ако више нису ту. За мене си само отишао на пут, и знам да ћемо се једног дана срести и много више новости са собом понећу, да ти причам шта је све било откад ниси на нашој адреси. Тата још у твоју собу ушао није, већ годину дана у себи огромну тугу крије, осећам док седим поред њега да му се душа у сузама гуши, жели да буде јак али у његовом погледу и свет му се руши. Бети још увек реагује на звук твог аутомобила иако га сада вози тата, још увек на твоје име отрчи до врата али се брзо врати. Имам осећај да и она ову тугу схвата. Мица нам и даље долази често и њени снови су се срушили те ноћи кад је чула да тебе нема и да ни њој више нећеш доћи. Али да знаш, дивне букете теби доноси, а како сам је замишљала са цветом и белим велом у тој њеној локнастој коси. Све су наше снове узели и срећи нашој препречили пут, колико је тешко живети са овим то знамо ми који смо овако нешто доживели први пут. Мислим да ново ништа нема, а и да има, мене више не занима та тема. Друштво ти долази често, нико те није заборавио знај. Толико си био јединствен и добар и заслужио си само Божији рај. И не брини за маму и тату, ту сам за њих, све што треба. Стално сам код тебе и њих, и верујем да све то пратиш и гледаш са неба. Воли те сестра твоја, знаш да си био прва љубав моја и хвала ти за 25 година љубави, среће и смеха. Био си мој понос и жао ми је што нам је оваква судбина проклета. Твоја рођена.

Писмо мајке убијеног:

Сине мој једини, никада непрежаљени. Пишем ти ово писмо у нади да ћу ти га ја донети и са тобом заједно прочитати. Некада сам волела месец мај, то пролеће где све цвета и природа се буди, али од 4. маја 2023. године не волим и проклињем свако следеће пролеће које ми те узе и вратити више неће. И сваки наредни неће постојати јер је узео моје злато. Сине мој, ево већ година ће како ниси са нама, у кући нашој ништа се променило није, само тишина и туга која се кућом вије и слике са којима разговарам често. Уз сву бол ређале су се њене речи упућене сину, а како каже, и после годину дана у њиховом дому ништа се није променило, осим што њега нема. Соба ти је остала иста, све онако како си оставио то вече, само уђем да обришем прашину и осећам сузу која ми низ образ тече, док се у њој твој мирис шири и ја уђем на кратко да ти пожелим добро јутро и лаку ноћ и то радим свако вече, како би се твој мирис у соби могао сачувати тако, зато ти сине у соби остајем врло кратко. Још се у ормару осећа твој мирис као да си међу стварима једини сине мој. Иконо мајкина лепа, после тебе ми сваки смех и гала смета. Тата ти никада од те ноћи у собу ушао није, од туге не може ући, не може да замисли да кад ти отвори врата да из те собе никада неће чути „тата“. Мишица твој, како си га знао звати, и он ти једини у себи пуно пати, онако мушки, бори се са собом али се не мири да више није са тобом. Твоји другови и другарице долазе ти често, обилазе сине твоје гробно место па често свраћају код нас да нас виде, како смо и драго нам је што мисле и нису заборавили на нас. А наша Мица је сваки други дан са нама, толико је сине волим, као да сам јој друга мама. Кад њу видим само чекам када ћеш и ти поред ње стати, колико би ми срце било пуно, љубави мајкина, кад би могао знати. Колико имам жељу да те загрлим јако, да ти кажем да ми је без тебе живот пакао. Колико сам те се сине пожелела, па се јутром будим јер стваран чујем ти глас, дал је то жеља моја или мајчинска превелика нераскидива љубав моја и твоја која је везивала нас. Све сине живи скоро по старом, неки су прежалили а неки пате за тобом одавно. Неки весеља праве, док година прошла није, а неки чекају само да се година изда што пре. Али људи су сине, нек живе кад могу, мени све лепо и срећно сада је на гробу. Најсрећнија ћу бити кад будем била са тобом. Маштали смо да ове године буде свадба твоја, да ожениш нашу Мицу и она да буде снаја моја. Све испите сине у року је дала да убрза школу и са тобом стоји испред олтара. Маштали смо какво би славље било, кад засвира музика у дворишту нашем да једног дана унучиће имам и да ми ништа не буде од тога драже. И да ти кажем шта има јос ново, Суза је због тебе положила да би ти сестра често над гробом бдила. И ауто је добила од нас, и ту ти је сестра много често и много мисли на нас. Јану са њом стално води да је само видиш каква је слатка, прича доста и сваки обичај памти, зове те вика, јер не зна да каже ујка. Пали свећу и дели на гробу, крсти се пред тобом и слику ти љуби и каже овде „вуки спава“, и онако стави прстић psssst да те не пробуди. Колико си био срећан кад се родила, рекао си да је иста ти и звао је Далиборком својом.

Годину дана ту је са нама и Суза јој стално прича о теби и плаши се да те не заборави Јана, јер много је мала и можда неће знати али ћемо јој о теби много ми причати. Константин и Вук слабије долазе јер су били за тебе превише везани и не могу да поднесу поразе. Не могу прихватити да те нема, па доста пате, али то су деца и једнога дана морају да схвате. Вук је пре пар дана пожелео доћи, и на гробу ти је био, прича ми сестра твоја колико је суза он пролио и није могао да се смири и морала је да га доведе кући код нас. Каже Суза плако је на сав глас. А онда је отворио твоја врата и погледао у ормар, али не схвата, и опет кренуо да кука и мени каже: „Зашто си га пустила да оде. зашто ниси закључала врата?“. Не могу му ништа рећи, а кад би знао да те никада пустила не бих да сам знала само шта ће се десити теби. Веруј ми једва сам га смирила јер до сада у себи је патио, али тог дана тугу као да је кроз сузе избацио. И рекла сам да га не доводе неко време, да се дете не траумира и да сестри додајем јос веће проблеме. Сестра ти тугује, своју тугу пише, теби све песме посвећује и често те сања. Са тобом прича у сну и сутра дан зове да сан преприча нама. За тобом сви патимо и свима нам тешко пада јер онај твој смех и глас нећемо чути никада. Тата је кренуо по нешто да ради, тако му је сине лакше јер у ова четири зида да седи не може више. Некако из бола чупа се, са народом прича и неку другу причу јер мене кад чује да за тобом кукам, он ми не може променити неку другу причу јер болна си рана наша за живот цели. Причаћу ти све анђеле мајкин кад се будемо срели. Ја ти не идем нигде и стално сам кући или сам код тебе на гробу и стално кажем како моје срце од туге те ноћи није могло због тебе пући. А ноћу са твојом сликом причам и молим те да ми дођес у сан јер од те ноћи кад сам изгубила тебе за мене је сваки и безвредан и небитан дан.

Извор: Србија Данас/Курир/Дијана Антонијевић