МАЛО ЈЕ ХЕРОЈА КАО ШТО ЈЕ ЕЛМЕДИН ИЗ ПРИБОЈА: На тераси букнуо пожар, а он своје тело ставио у службу вишег добра
Узрок несреће још није познат, али им је незванично речено да је могуће и да је нехотично бачен опушак на овако велике врућине изазвао пожар
На тераси стана Славке Цветановић у Прибоју у недељу увече је букнуо пожар. Један младић ризиковао је свој живот да га угаси. У глави му се у тренутку одвио филм. Видео је читаву зграду у пламену, па је своје тело ставио у службу вишег добра. Рукама и ногама бацао је пластику која гори, напослетку стао и на врата како би спречио пожар да на њих уђе. Након борбе са ватром - прса у прса - његово тело је клонуло. Данас је у болници, али се осећа боље. А једна жена, преплављана захвалношћу и дивљењем, пожелела је да се његов гест чује.
"МИЛОШ ЈЕ ПРЕМИНУО НА МЕСТУ КОЈЕ ЈЕ НАЈВИШЕ ВОЛЕО" Зет кренуо да га тражи, а онда је затекао ужас на Ади
ПОРОДИЧНИ БИЗНИС - КРИЈУМЧАРЕЊЕ СРЕБРЊАКА: Цариници "оборили" мајку и сина због 160 новчица (ФОТО)
ПРВО УБИО ЖЕНУ, ПА ЋЕРКИ СМРСКАО ЛОБАЊУ И ЗАКЛАО ЈЕ: Данас се обележава пет година од језивог убиства у Ветернику (ФОТО)
Драгана Ненадић, Славкина сестра, испричала је све о догађају.
- Све ово радим да се покаже племенитост и хуманост људи. Десио се пожар у Прибоју, у стану моје сестре. Стан се налази у високом приземљу зграде прекопута које је новоизграђени хотел. Све је у једном кругу. То да је плануло, била би катастрофа - каже Драгана.
- Нико није био у стану. Дечко, кога ми не познајемо, седео је у башти хотела. Приметио је да гори на тераси, попео се на њу, не знам како, то је високо, није баш лако попети се. Ту је била нека комода, неке ствари, не знам шта већ сестра држи. Одатле је куљао пламен. Он је гасио то голим рукама, кажу очевици, ногама шутирао, избацивао те ствари са терасе. На крају када више ништа није могао стао је, кажу на врата, ја плачем док причам, својим телом их заштитио да ватра не уђе унутра. То је гест... не постоји реч којом могу да га опишем - рекла нам је наводећи да је сестра Славка протекле дане провела у селу.
Узрок несреће још није познат, али им је незванично речено да је могуће и да је нехотично бачен опушак на овако велике врућине изазвао пожар.
- Колика је наша материјална штета, то је неважно. Нисам ни питала, то ме не занима уопште. Живот је важан и важни су животи других. Ту су у кругу хотел и апотека, зид нас дели од ње. Не смем да помислим шта би се десило да то није на време угашено - побраја наводећи да су се распитали, те да је име младића који се несебично жртвовао Елмедин Вражалица.
Славка је, каже нам Драгана која живи у Београду, пробала да га посети у болници, али то због епидемије није било могуће.
- Урадио је из чисто људског мотива. Верујем да бих и ја урадила нешто што је у мојој моћи, али то је стварно било ризиковање живота. Та је терасица толико мала да може да седне само једно. Знам да никад нисмо могле нас две да седнемо. Замислите сад њега који гори са свих страна и баца те ствари са терасе и штити да не захвати врата. То је баш ризиковање живота. То је чист људски порив, ту ништа друго не постоји, само оно људско у нама које нас тера и каже: 'Мораш ово да урадиш'.
Приде што је то вишенационална средина, што је дечко муслиман, а ми смо православци. Нема то сад никакве везе, али то се у тој средини врло гледа. Из неке превелике захвалности човеку, волела бих да се чује за тај његов гест - каже, додајући да су и њих двоје поразговарали телефоном, те да је реч о скромном момку.
Скромни момак има 27 година, ради у иностранству. Требало би да још 20-ак дана проведе у родном Прибоју, па да путује за Немачку.
Каже и да је боље него јуче. Онесвестио се од дима и од удисања гаса из противпожарног апарата. Осећа како га пеку плућа, али га лекари редовно обилазе и бодре. Нада се да ће можда већ сутра изаћи. До тада одговара на питања других пацијената. Чули су шта је урадио и желе да поразговарају са њим.
- Долазе код мене. Тешко ми је са кисеоником да причам, па им укратко објасним - говори видно расположен.
Драго му је да је помогао, а дирнут је и реакцијом сестара чији је стан спасен.
- Данас има свакаквих људи, можда неко не би назвао. А она је преплављена осећајима. Каже ми: 'Ви сте мој херој. Ви сте од данас мој херој!' Ја јој кажем: 'Ми Прибојци смо такви, код нас је вода таква' - говори кроз осмех.
И сам потврђује причу коју је Драгана чула. Додаје и да је имао среће, те да нема опекотина, тек нешто мало на десној руци. Каже и да је реаговао без размишљања. Пита се зашто бар није навукао мајицу преко уста.
- Седео сам са братом и снајом на тераси. Конобар је рекао да нешто гори. Ја сам погледао, оно већ ухватио пламен. Скочио сам, тражио сам по хотелу противпожарне апарате. После су дошла још два, три момка, помагали су ми. Доносили су и воду. Проблем је што је било много пластике. Није могло ни противпожарним апаратима да се угаси - прича шта се десило.
- Гасили смо ватру и рукама и ногама, јесте - каже смејући се, готово у неверици да је реч о његовом делу: - Кад се нађете у неком несвесном стању... Можда сад баш и не бих бацао ногама и рукама пластику са терасе, то је баш букнуло. Али тад је било јаче. Кренуо сам, то је било то.
