МАСАКР КОД ПАРАЋИНА: Војник извршио страшан напад у касарни, обио ормар и украо пушку, па ПОБИО ВОЈНИКЕ НА СПАВАЊУ - једна ствар и даље је МИСТЕРИЈА у злочину који је потресао СФРЈ
"Параћински масакр" који је завио бившу СФРЈ у црно и даље без одговора на многа питања!
Многи злочини почињени на територије Србије узнемирили су јавност. Неки од њих су толико сурови да се и годинама, али и деценијама касније са језом говори о њима, а актери крвавих пирова служе дугогодишње робије или су сами пресудили себи. У категорији Најјезивији злочини у Србији подсећамо вас на нека монструозна дела која су однела невине животе и завила у црно многе породице, али и цела места у којима су се десили.
Један од таквих догодио се 3. септембра 1987. године у Параћину, када је Азиз Кељменди, војник пореклом са Косова и етнички Албанац, извршио је страшан напад у касарни "Бранко Крсмановић". Он је тада уз коришћење аутоматске пушке убио четири војника, док је петорицу ранио.
"Параћински масакр"
Инцидент, познат као "Параћински масакр", десио се у касарни ЈНА "Бранко Крсмановић" мало након 3 сата ујутро. Тог трагичног јутра, војник Азиз Кељменди, етнички Албанац са Косова, неколико недеља пре него што је требало да заврши служење војног рока, отворио је ватру из аутоматске пушке у спаваоници касарне, усмртивши четири војника, док је петорицу ранио. Међу страдалима, двојица су била из Босне и Херцеговине, а по један из Хрватске и Србије.
Око поднева, објављен је извештај, у којем се наводи да је "Ноћас, 3. септембра, у 03.05 часова, војник Кељменди Садика Азиз... на спавању убио Симић Срђана из Београда, Ђанановић Хазима из села Кочице у општини Витез, Дудаковић Сафета из села Орахова у општини Босанска Градишка и Бегић Горана из Загреба..." Такође, наведени су и повређени: Јажић Анте, Декић Петар, Прешерен Андреј, Ковачевић Хусо и Мемедовић Неџип.
У соби 41, у тренутку трагедије, налазили су се војници који су припадали војној пошти 7518, што је истурена складишна јединица са седиштем у Нишу. У другој соби су боравили припадници параћинске војне поште 5313. Важно је напоменути да су већ 4. септембра из друге собе изнети сви кревети, осим оних на којима су били војници које су погодили пуцњи Азиза Кељмендија.
Радмила Петровић, становница Параћина, заједно са супругом Милијем, случајно је наишла на тело Азиза Кељмендија тог јутра. Упркос интензивној потрази великог броја људи која је трајала више од три сата, велики број људи, укључујући војне, полицијске и цивилне снаге, није успео пронаћи убицу, како је забележено у чланку објављеном у листу "Време".
"Имамо овдена мало земље и неку кровињару, где гајимо две козе и товимо свињу... Могло је бити око пола седам када смо ја и мој Милија с мотокултиватор одвезли сламу за стоку. Тек кад смо се врћали, приметила сам. Најпре ципеле, ал' нисам била сигурна је л' јес ил' није, те кажем мужу: "стани"! Кад тамо, има шта и да видим: опрућио се човек, то јес' војник, на леђа. С пушку, да простиш, међу ноге, руке разбацане, испод главу малко угрушане крви. Видим: мртав дечак. Жалосна му мајка која га у војску испратила."
Крвави поход
Исход догађаја се, према свему судећи развијао на следећи начин: Нешто иза поноћи, било је планирано да се на сваком од три стражарска места у касарни појаве помоћници: Десетар Мате Додиг био је задужен за ниво целокупне касарне, Азиз Кељменди за ВП7518 (што је и испунио), док је Сафет Дудаковић требао да буде помоћник у другој јединици, што се није догодило. Разлог због којег је Дудаковић спавао уместо да обавља своје дужности и то чак у туђем кревету где ће нажалост бити пронађен мртав остаје непознат. Такође, постоји непознаница око тога шта се дешавало са ватрогасном службом у обе јединице у то време. Међутим, на оба стражарска места била је присутна "редовна смена": на првом је био Абдиџемиљ Алимани, док је на другом био Енвер Бељуљи.
Командир страже, десетар Риза Алибашић, одмарао се у свом шатору, док је остатак страже био смештен у својим шаторима. Изгледа да је Горан Кегељ, који је надгледао стражу, није обављао своју дужност на адекватан начин. Остатак војске је спавао, док је Азиз Кељменди започео свој крвави поход.
Детаљи о томе када је Кељменди отворио метални ормар у којем се чувала муниција за курире и на који начин је то учинио то је само он знао. Претпоставка је да је то урадио уз помоћ ашова око један сат после поноћи, узимајући 10 метака калибра 7,62 mm. Након пуњења пушке, тихо се спустио до шатора у којем је спавао командир страже, без да га ико примети. Помоћу претњи присилио је десетара Ризу Алибашића да му преда два оквира са по 30 метака под претњом да ће бити убијен ако направи и најмању грешку. Затим је наредио десетару да крене према спаваћим собама испред пушчане цеви.
Кељменди се попео на спрат стамбеног објекта, тихо питајући Алибашића где се налази Сафет Дудаковић. Затим је наредио Алибашићу да се повуче, а сам је ушао у прву спаваоницу, односно, спаваоницу бр. 42. Тамо је пронашао војника Дудаковића док је спавао, отворио ватру и убио га, након чега је извршио рафалну паљбу на остале војнике. Том приликом убио је Срђана Симића и ранио два војника. Одмах након тога, ушао је у следећу спаваоницу и насумично отворио ватру, убивши Хазима Ђанановића, док је тројицу војника ранио...
Овај трагичан догађај дубоко је потресао Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, изазивајући и негативне реакције према Албанцима у неким деловима Србије.
Психилошки портрет
Азиз Кељменди, родом из села Карашица, општина Липљан, био је етнички Албанац и војник који се придружио војсци у септембру 1986. године. Након основне обуке, премештен је у Параћин.
Кељменди је био студент права на Правном факултету у Приштини, рођен 15. јануара 1967. године. Физички је описан као особа нижег раста (167 цм) и витке грађе (63 кг), с аскетским лицем које је увек деловало озбиљно.
Психолошки портрет ове особе сугерише да је био повучен и интровертиран, с нагласком на повезаности с албанском заједницом. Осећај мање вредности, делимично изазван његовом физичком грађом, чинило се да је носио са собом.
Параћински масакр и даље оставља многа питања без одговора, укључујући мотиве Кељмендија и околности које су довеле до незапамћене трагедије.
