МИСТЕРИЈА ЛОБАЊЕ ПРОНАЂЕНЕ У ЈУГ БОГДАНОВОЈ: Некада је ту било гробље, али то није једина тајна Зеленог венца

На питање где се налази Ново гробље готово да нема Београђанина који не би дао тачан одговор, а на питање где је онда било старо неки би се можда и замислили па промрљали "Ташмајдан". Међутим, упитани где је било и оно пре тог старог само истински заљубљени у овај град могли би из прве одговорити - на Зеленом венцу.

Вест о лобањи пронађеној на градилишту у Југ Богдановој улици, за коју за сада још нико није утврдио период из ког датира, по ко зна који пут повела је расправу о томе шта све крију слојеви испод београдског асфалта. И баш као и досад - нагађања иду у бескрај, а на поуздани одговор незахвално је рећи колико ће се чекати.

И заиста, није лако савременом Београђанину да у једном, исувише стресном и никад довољно дугом дану прекине ужурбани ход на час, погледа око себе и запита се "шта ли је некад било на овом месту, које приче чува та зграда, ко ли је и када утабао улицу којом корачам". Није лако и зато већина себи не може да приушти такве моменте доколице. А требало би.

Довољно је рећи да кад год се само мало загребе испод површине, и то у буквалном смислу речи, по правилу се отвара један потпуно нови свет - град испод града. Неки би отишли толико далеко па чак одговорно тврдили да ћете, где год у Београду забодете ашов, нешто ископати.

Управо то се догодило грађевинцима у центру престонице који су остали зачуђени над људском лобањом која је искочила пред њиховим очима усред земље и шута. А није непознато да се на простору Зеленог венца својевремено налазило велико хришћанско гробље које је потом наредбом кнеза Милоша пресељено на Ташмајдан.

Прецизније, централни део овог краја био је ништа друго до повећа бара, док се на укрштању Бранкове и Поп Лукине налазило поменуто место починка.

- Споменар о старом Београду" наслов је књиге Николе Трајковића у којој се наводи да је оно ту постојало у 18. веку, те да је било подељено на Велико (дуж Бранкове улице) и Кужно (не месту Обилићевог венца и хотела "Палас") - намењено страдалима од болести.

О значају овог места у прилог говори и податак да га поједини наводе и као најстарије српско гробље. Да ли је недавно пронађени остатак људског тела баш доказ томе остаје на науци да докаже.

Сем тога, за данас једно од најважнијих саобраћајних чворишта престонице везује се и прича да је на њему након измештања погребних остатака требало да буде подигнуто позориште.

Власт је, наиме, била спремна да 1852. издвоји 2.000 дуката за такав подухват и до полагања камена теменца је дошло по пројекту извесног италијанског архитекте, али је почетни капитал, испоставиће се, узалудно потрошен на мочварном земљишту незгодном за градњу.

Ипак, уместо у позоришту, варошани су и даље могли добро да се проведу и штошта сазнају у кафани, чији први закупац је била Немица која је, уместо натписом, фасаду локала "украсила" зеленим лименим плехом налик на венац. Век и по касније крај и даље носи назив која сећа на време када је насеље тек ницало и добијало убрану форму, а по којем је касније именована и пијаца која доминира овим потезом - Зелени венац.