Начелник по први пут открио како је ЗАИСТА текла потера за Малчанским берберином: "Полицајац га је ухватио како празни канту са женском косом, то је био СИГНАЛ..."

Како на самом почетку Виријевић наводи, највећи страх им је био да се током потраге Нинослав не ослободи девојчице како би им побегао.

- Тај сценарио нам је стално био у глави, да је онако изнемоглу, гладну остави у неком жбуну, а да ми прођемо покрај ње и не видимо је. То је било најгоре што је могло да се деси, да на пролеће кад се снег отопи, негде нађемо само њене кости, шта би нам онда вредели то што смо њега ухватили. Да се то догодило, то би нас пратило целог живота. То је био разлог што је потрага тако дуго трајала, ја сам зато “кривац” јер сам увек говорио својим људима : - Прво тражимо њу а онда њега, морамо да делујемо полако, да нам девојчица случајно не промакне! Овако данас на петогодишњицу хапшења злогласног Малчанског берберина, говори Славиша Виријевић, који је 2019. године, када је отета дванаестогодишња девојчица, био начелник Полицијске управе у Нишу.

Дете је на путу од куће у Сувом Долу до школе у насељу Брзи Брод, 20.децембра 2019. године, отео серијски силоватељ малолетница Нинослав Јовановић. Виријевић признаје да су у првом тренутку сматрали да ће се дванаестогодишњакиња ускоро вратити кући, као што се дешава у највећем броју случајева нестанка деце.

- Малолетници, посебно старији умеју да оду од куће због лоших оцена, љубави, неких порока па и када је нестала та дванаестогодишњакиња, испрва нам није пала на памет могућност отмице. По протоколу, чим је пријављен нестанак, укључила се група за потраге у којој заиста раде врло квалитетни људи. Проверавали смо телефоне, односе у породици али све је указивало да она није имала разлога да оде од куће, посебно јер се радило о повученом детету. Када се није појавила ни сутрадан те када смо видели њену фотографију са бујном црном косом те узели у обзир да је Малча релативно близу месту где је нестала, упалио нам се аларм - први пут о незапамћеној потрази на овим просторима говори човек који је њоме руководио.

Виријевић објашњава да је Малчански берберин непрестано био у полицијском фокусу јер се страховало да ће злочине поновити, али да му нису могли ништа јер за то нису имали законског основа.

- За Јовановића смо знали јер је 2004. већ напао две девојчице због чега је осуђен али је у време мог доласка на чело Полицијске управе у Нишу казну издржао. Радио је у овдашњем комуналном предузећу, био је миран али нам је био на оку, што се тога тиче, чисти смо и пред Богом и пред људима. Сећам се да је неколико месеци пре отмице до мене дошла службена белешка неког полицајца да је приметио Јовановића како празни неку канту са женском косом испред једног фризерског салона. С обзиром на то да смо знали за његову фасцинацију косом, то нам је био сигнал да појачамо надзор. Обилазили смо га у Малчи, ишао сам код вишег јавног тужиоца Борице Митић, разговарали смо шта да радимо али су нам руке биле везане. Он је одслужио своје, нисмо могли да га држимо под надзором 24 сата нити смо имали право а га затварамо јер није прекршио закон - наставља пензионисани полицијски службеник за Telegraf.rs.

Полиција је већ дан после нестанка девојчице потражила Јовановића да би установила да ни њега нема.

- Сећам се да је девојчица нестала у четвртак 20. децембра, дан касније смо потражили Јовановића и када смо видели да га нигде нема цела Полицијска управа се подигла на ноге. У суботу иако је био нерадни дан, одржали смо састанак са свим руководиоцима и оперативцима и договорено је да се креће у потрагу са свим капацитетима које имамо. Размишљао сам : - Дај Боже, нека је само лажна узбуна! Ипак сам први пут у својој каријери замолио тадашњег директора полиције Владимира Ребића да нам да хеликоптер. Био нам је неопходан, било је зимско доба, рано је падала ноћ, физички је било немогуће на другачији начин претражити терен - описује Виријевић почетак потраге какву не памти регион.

Летелица је лоцирала возило недалеко од гробља у Малчи, за које ће се установити да га је украо Јовановић а трагови пронађени у њему отклониће сваку сумњу да је нестала девојчица његова жртва.

- Убрзо након тога у шуми у Малчи налазимо земуницу због чега схватамо да се Јовановић раније спремио за отмицу а да је та дванаестогодишњакиња била његова ситуациона жртва. Морам да нагласим да смо у том тренутку били у врло осетљивом положају јер нисмо знали на шта је спреман ако сазна да смо му на трагу. Из тог разлога сам замолио медије да ћуте о потрази и ја сам вам веома захвалан што се нисте оглушили о нашу молбу. Бојали смо се да ће се ако сазна да га тражимо, на ко зна какав начин отарасити девојчице да би лакше бежао и то би нас све највише погодило - наставља искусни полицајац.

Два дана од проналаска земунице, МУП се званично огласио о отмици и затражио помоћ грађана.

- Након тога су нам стигле бројне дојаве, неке су биле лажне, неке и злонамерне. Тако смо добили информацију да су виђени у Бечу па смо у Нишу интервенисали јер је виђена девојка која је одговарала опису жртве како се свађа са неким човеком. Испоставило се да је у питању препирка једног љубавног пара али смо и на ту проверу изгубили сате. Свесни да је у питању крајње озбиљна ситуација у помоћ су нам стигле и колеге из Београда, Слободан Малешић, тадашњи помоћник директора полиције задужен за специјалне јединице, па командант Жандармерије Дејан Луковић, садашњи директор в.д. полицје Драган Васиљевић, и Ребић је долазио два пута да би се на терену уверио како ствари иду. Укључиле су се све полицијске управе са тог подручја којим се Јовановић кретао, сећам се кад смо банули у ту малу полицијску станицу у Књажевцу са свим што може да хода јер су нам требали локалци, повучени су људи и са боловања и са одмора да би нам помогли - прича Виријевић.

Описујући са чим су се свакодневно суочавали, бивши начелник објашњава да је велики проблем био огроман број напуштених кућа које су Јовановићу пружале могућност да се сакрије а полицији задавале муку јер су морали да сваку претраже.

- То је била тужна слика, празне куће, усред дана немаш кога да сретнеш а терен неприступачан, стрм....Сваког јутра од седам сати би потрага почињала, захвалан сам ловцима јер су нас проводили и тамо где ми не бисмо могли да прођемо и великом броју добровољаца који су хтели да помогну припадницима МУП -а и војске која се такође укључила у потрагу. Долази и начелник Управе граничне полиције Миљан Станојевић са десетак људи, њих сам замолио да претраже руднике. Довукли су и термовизију са границе како бисмо пробали да на тај начин лоцирамо Јовановића и девојчицу. Сећам се једног тренутка када смо се понадали да ће нам ови уређаји помоћи да окончамо потрагу. Термовизија је регистровала два тела која се крећу, видимо две тачке на екрану како светле у мраку, дижемо полицију, опколимо подручје и на крају нађемо два јазавца - присећа се мука које су учесници потере имали у хватању Јовановића.

И затим, девет дана после отмице, девојчицу у једној кући проналази мештанин Пасјаче.

- Први осећај био је неверица после свега што смо прошли, зато сам директору Ребићу казао да буду опрезни са медијима док се не уверимо да је она. Тек када је колега са потрага видео девојчицу и потврдио да је она, пао ми је камен са срца, сви смо се суочили са невиђеним олакшањем, најважније нам је било да смо је нашли живу - прича Славиша Виријевић.

На велико разочарење полиције, Јовановић успева да умакне прогонитељима и наставља да бежи све до 5. јануара 2020. године.

- Био сам убеђен да ће се вратити у Малчу, знао сам да нема хране, да је исцрпљен и да ће доћи на познат терен. Зато смо појачали присуство полиције у Јовановићевом селу али тако да будемо неприметни. Често причам једну анегдоту из тог времена, толико сам се плашио да не примети полицију да сам казао колегама : - Ако видим неког у униформи у Малчи, лично ћу га упуцати! Не смемо дозволити да нам се понови Пасјача. Чим смо тог 5. јануара добили дојаву да су га мештани приметили, сви смо били тамо. Са мном је био начелник за гранични прелаз ка Бугарској Славиша Игић, за нама је ишло возило са термовизијском камером, тражили смо адекватну позицију да се поставимо. Попели смо се на један вис, гледамо на коју страну да упере термовизију, кад видим једног човека како излази из своје куће у папучама и некој мајци иако је било зимско доба. Каже ми : - Вирке, хајде на ракију! Рекао сам му : - Пријатељу, надам се да ћемо данас имати разлога да наздравимо! Био је то прослављени голман Драган Пантелић испред чије викендице смо се задесили. Тада сам га последњи пут видео, пар година касније је преминуо - присећа се Виријевић завршнице незапамћене потраге.

Вест да је Јовановић ухваћен на малчанском гробљу, одјекнула је тога дана регионом.

- Видео сам га на гробљу, изгледао је јадно, био је на земљи, везан... Рекао сам људима да га не дирају, били су нервозни, бесни, озлојеђени, многи од њих су родитељи и емоције су биле страшне. Одахнули смо јер смо се бојали да ће након што је остао без једне жртве, отети другу девојчицу као што је урадио 2004.године, када је напао једну малолетницу док је био у бекству због силовања друге. После свега, стварно је тешко говорити о њему, тај човек није могао да контролише своје нагоне, жеља да удовољи својим болесним поривима била је јача од свега, од страха од полиције и од затвора. Морао је бити заустављен јер он не би никада стао, сигуран сам да га тада нисмо ухапсили да би било још жртава - закључује Славиша Виријевић.

Због монстроузности својих злочина Јовановић је постао прва особа у Србији осуђена на доживотну робију. Правноснажно му је изречена најстрожа казна 2021. године али је средином следеће године преминуо од срчаног удара.

Србија Данас/Телеграф/Аутор: Д.К./Пренео: П.С.