НЕВЕНА ЈЕ КРЕНУЛА У ОБЕЋАНУ ЗЕМЉУ, А ДОБИЛА ЈЕ ЛАЖНИ СЈАЈ: Нишлијка није ни била свесна да је у канџама ПРОСТИТУЦИЈЕ
Одузети су јој мир и људско достојанство, право и власништво над сопственим телом
Невена Митић (48) била је жртва трговине људима. У Холандију је одведена 1995. године. Током две године била је приморана на проституцију. Једна особа ју је повела са собом и утамничила је. Друга особа ју је пронашла и спасила.
Када се чинило да је успостављена равнотежа и да је “дуг одужен”, један живот тек је био стављен на испит. Једна младост већ тада је била одузета.
Са 21 годином Невена је постала робиња. Одведена је у иностранство, без докумената, новца и представе о томе шта ће је снаћи, далеко од породице, која је остала у Нишу. Одузети су јој мир и људско достојанство, право и власништво над сопственим телом. Остала јој је само нада, сећа се.
У разговору, понављала је да је данас у мисији. Жели да подели своју причу да би охрабрила друге жене. Каже да их је много, да су посрамљене и у страху да говоре. Жели да им поручи да њена прича има срећан крај.
Заједно за унапређење животне средине: Компанија Меридиан и Министарство заштите животне средине започели еколошки пројекат
ТРАНСПОРТЕР ПУН УКРАЈИНАЦА ДОЖИВЕО НЕСРЕЋУ У СРБИЈИ: Жена која је седела за воланом завршила у Ургентном
"ЖИВОТ ГА НИЈЕ МАЗИО, БЕЗ МАЈКЕ ЈЕ КАО БЕБА ОСТАО" Исповест познаника трагично настрадалог тинејџера
Растурена породица – први предуслов
И тужан почетак. Одрасла је са братом, родитељима – и насиљем. Отац је пио и готово свакодневно тукао мајку. Она их је гледала и страховала. Детињство је, каже, провела у паници. Зато је, тврди, постала лак плен. Када се заљубила и када је тај човек желео да поведе, питала се само једно.
– Нисам питала ни где ни зашто ни како, само сам помислила: ‘Где си био до сада? Чекам те годинама’ – наводи у интервјуу додајући да је тражила излаз.
Желела је, каже, мир и неки срећнији живот. Прилика се указала и она ју је непромишљено искористила. Трептајем ока нашла се у возу, путујући за Холандију. Визу није имала, а касније јој је постало јасно да се преко границе “провукла” захваљујући подмићивању. Човек са којим је пошла у том вагону постао је неко други. Тад је осетила како јој опасност дише за вратом.
– Био је заљубљен, нежан, добар. Мислила сам да ми се остварио сан. Била сам лак плен за њега. Нисам имала неког ко ће да стане уз мене, да ме потражи – подвукла је причу о растуреној породици, у две реченице наводећи шта јој се чинило и у још две шта се испоставило тачним.
У тој другој земљи, чији језик ни данас не говори, била је принуђена на проституцију. Две године улагала је напор у то да преживи. Циљ јој је био да наведе мозак и тело да сексуално искоришћавање и насиље прихвате као рутину, “да не би полудела”. Каже и да ју је тело послушало, да је физичко здравље сачувала.
– Чега да ме буде срамота? Зато што су ме малтретирали физички и психички? Што сам била принуђена да радим нешто што ми у животу на памет не би пало? Да не би убили моју породицу? – понавља шта јој је речено када је крочила на страно тло.
Убиство породице – прва претња
Претили су јој смрћу најмилијих.
– Ломили су ме тог првог дана. Претили су ми, малтретирали ме психички, физички. Рекли ми да знају где живе моји родитељи и брат, да ће их побити све ако ја било што кажем, да сам им већ пуно дужна.
Значи, све исте приче. Ја пуно читам о томе, о том питању трговине људима, гледам филмове, то је све исто. Све су приче исте, чак користе исте речи, то је чудо – каже наводећи да се надала да ће се појавити неко ко ће је заволети и избавити.
О две године ропства не говори у детаљима. Не жели да каже име човека који ју је начинио жртвом трговине људима. Не жели да каже ни у ком је граду била, као ни појединости о томе шта је све доживела. И о спасењу говори у најкраћем.
– То је било баш као на филму, узбудљиво. Морала сам да се кријем. Недеља је била, нерадни дан, није било скоро никога у том клубу. Позвала сам такси и онда сам отишла само до једног дела пута, да бих тако прикрила трагове. Онда сам даље пешачила. После сам се у његовим колима крила као неки зликовац, умирући од страха. То је био завршетак једног страшног дела мог живота, као да сам побегла из затвора. Дан који сам толико чекала. Слободу сам опет имала после две године – објашњава.
Док се у глави одмотава слика гума на асфалту, две главе кроз прозор аута, на опустелом путу и залазак сунца, Невенина прича добија нови обрт. После две године ропства у Холандији са, како каже, фалш пасошем и поново без познавања језика, одлази у Бразил.
Нови живот – тамо где је сунце
– Били смо месец, два дана заједно у Холандији и онда сам дошла у Бразил. Нисам смела да се вратим у свој родни град, где ме сви знају. Тада сам била сломљена. Како бих могла да гледам људе и да им кажем шта ми се десило? Тако да сам само пожелела да одем много, много далеко, негде где ме нико не зна и где има много сунца – каже наводећи да је на другом крају планете почела нови живот.
У тој земљи провела је 23 године. Ту је упознала бившег супруга са којим је добила ћерку. Каже да је имала среће да га упозна. У тој земљи у “новом животу”, почела је борба са старим демонима.
Годинама није радила. Учила је језик и лечила се. Требало јој је много времена да превазиђе трауму и врати се редовним животним токовима. Напослетку је почела да ради као рецепционерка у хотелу. Контакт са људима продубљивао је њене ране, али страх ју је гонио да помери своје границе.
Ишла је четири пута недељно на психоанализу. Сама каже, двоструко чешће од већине људи са проблемом. Лечила се етеричним уљима, лековима на биљној бази, почела да практикује јогу и будизам. Прихватила је оно што јој се десило и нашла начин да из тог искуства изађе јача.
– У будизму сам схватила да се ништа у животу не дешава случајно, никоме. Није случајно да се то баш мени десило. Што се није десило неком из комшилука? Верујем да је из неког разлога требало да се мени деси. Кроз тај пакао сам заправо научила да волим себе, да поштујем себе. Да верујем у себе. Ја то нисам имала када су ме одвели. Можда звучи чудно, лудо, али ме тај пакао учинио јачом – говори наводећи да је научила и да буде захвална за све што јој је то искуство донело.
“Од отрова правим лек”
Научила је енглески, португалски, шпански, помало немачки. Видела је света. Одлучила се за уметност. По њеној причи снимљен је филм и направљен перформанс.
– Ја сам захвална за све то што се тако десило. Јер да није, не бих данас била која јесам – каже враћајући се на живот који води годинама након горког искуства, додајући да је у будизму научена да се отров може претворити у лек.
Због короне је изгубила посао рецепционерке. Због позоришног фестивала се вратила у Србију и ту поново упознала љубав. Због љубави је у Србији и остала. Ту је већ годину и по. Ради у кол-центру на португалском језику, а улицом шета уздигнуте главе.
Ја се осећам лепо зато што сам начисто сама са собом. Ја знам ко ја јесам. Први пут кад сам причала у Србији о свом искуству и кад сам видела коментаре нисам могла да верујем. Онда сам схватила да не желим и нећу да их читам. Морала сам да радим оно што ми је речено да бих остала жива – каже наводећи да жене са сличним искуством себе осуде на самоћу:
– Оне умиру од срамоте, тугују и самују, зато што људи знају само да критикују. Рећи ће им да су к**ве, проститутке! Зато желим да их храбрим.
Каже да има проблем да верује људима, али да никад није престала да верује у љубав. Ћерка Маријана (22) такође зна њену причу.
– Она је врло интелигентна, осетљива особа. Разуме она све то сигурно. Више пута је рекла како ми се диви што сам то прошла и како могу да причам о свему томе. Ја не кријем своју причу ни од кога и кажем: кога је срамота нека иде даље од мене – истиче.
Ипак, са родитељима је било нешто теже. Отац је умро не знајући кроз шта је прошла. Мајка је умрла пре два и по месеца, на онај свет отишавши тек са назнакама онога што је обележило Невенин живот.
Оцу опростила, мајку сачувала од истине: “Желим да мирно спавам”
– Родитељи су остали заједно до очеве смрти. Он је престао да пије, али је убрзо добио рак и умро. Свако у животу има свој пут и сви ми имамо слободну вољу да бирамо шта ћемо са тим животом – каже додајући да му је опростила: – Ја сам ојачала тек онда кад сам схватила да сам му опростила.
– Мајка је умрла 29. децембра и она исто не зна моју причу. Имала је проблема са срцем и свим могућим болестима. Да сам јој рекла, она би умрла. Јесам причала у јавности о свом искуству, али она није знала. Покушала сам да јој дам само неку идеју, али сам јој рекла овако: ‘Што год да чујеш, све оно што сам ја прошла у животу, ништа није од онога што си ти прошла. Доживела сам страшне ствари и насиље, али теби поред мог оца било је много горе.’ Хтела сам само мало да је уведем, да нешто разуме – објашњава.
Са братом је било нешто другачије. Каже да се у Нишу вести прочују, те да је био готово припремљен на разговор који је уследио.
– Питала сам га мрзи ли ме? Он је рекао да ме воли. Онда смо плакали и причали. Људи говоре, то је мали град. А увек ме много волео. Много је туговао за мном, јер сам нестала без трага.
У будизму је научила да је све што јој се десило њена одговорност, али истиче да нема кривице ни освете.
– Ја верујем у карму. Не желим, немам времена да се бавим тиме шта је ко мени урадио. Верујем у закон акције и реакције, што значи да свако добија оно што заслужује – поручује.
Са својом причом изашла је у јавност, али се није обратила полицији.
– Нисам, нећу, желим мирно да спавам. Ја причам своју причу. Не кривим никога, иако су они мени свашта радили. Све нам се дешава из неког разлога, а ми ако имамо среће, схватићемо лекцију. А што је већа патња, то је већа лекција. А ако немамо среће, бићемо жртва до краја живота. Онда сам једном пресекла: више не желим да будем жртва. Сада желим да правим од отрова лек – поручује Невена.
