Формирање и крај "Црвених беретки": Решавали најопасније задатке, а њихово име и данас изазива страх! Ево како су припадници регрутовани

"Црвене беретке" су настале 1991. године, у тренутку када је Југославија била на ивици распада, а ратови у Хрватској и БиХ кулминирали. Војници, који нису долазили из редова регуларних снага, већ из паравојних формација, фудбалских навијача и чак криминалаца, окупљени су како би обављали "прљаве послове" које ниједна званична војска није желела или смела да преузме. У почетку је јединица била део Ресора државне безбедности, а њен кључни организатор био Франко Симатовић, звани Френки.

Иако је првобитно деловала ван сваког институционалног оквира и била обавијена велом тајни, "Црвене беретке" су током година постале познате по својој бруталности, ефикасности и способности да решавају најделикатније и најопасније задатке. Регрутовани из различитих слојева друштва, од навијача и бивших криминалаца, до људи са специјализованим војним обукама, њихова специфичност била је у њиховој дисциплинованој суровој примени силе и верности према наређењима.

Ратни задаци

Иако су током рата деловали широм бивше Југославије, њихова специјалност била је решавање унутрашњих политичких сукоба и ратних злочина. Неприкосновени у решавању проблема често су долазили у зоне сукоба када су највиши војни и политички лидери потребни најбржи и најефикаснији начини за решавање сукоба — често са бруталним последицама. Њихова улога у рату у Хрватској и каснијим догађањима у БиХ и на Космету била је непроцењива, а очевидци сведоче о њиховој методологији: дискретно, ефикасно и изузетно су решавали политичке и војно-стратешке задатке.

Кроз изводе из војне историје и документе, познато је да су "Црвене беретке" биле присутне у кључним моментима, као и у операцијама као што су напади на хрватске и бошњачке снаге. Иако нису имале формалан статус, њихово деловање било је кључни фактор у осигуравању српских војних интереса, док су њихове активности постале предмет међународних истрага, нарочито на Косову, где су били повезани са наводним ратним злочинима.

Крај Јединице

Крајем 1990-их, "Црвене беретке" су формално преименоване у Јединицу за специјалне операције (ЈСО) и стациониране на Бањици, али су и даље деловале у сенци политичких промена. Након смене Слободана Милошевића 2000. године, ЈСО је покушао да сачува свој утицај, ангажујући се у политичким превирањима у земљи, укључујући и покушај вођења протеста против нових власти и атентат на премијера Зорана Ђинђића 2003. године.

Током НАТО бомбардовања 1999. године, јединица је оптужена за низ политичких ликвидација, међу којима је и убиство новинара Славка Ћурувије. Након рата на Косову, њени припадници су се вратили у централну Србију, где су учествовали у додатним политички мотивисаним нападима. Најпознатији инцидент је атентат на функционере Српског покрета обнове (СПО) на Ибарској магистрали 1999. године, када су четири особе погинуле, док је лидер СПО-а Вук Драшковић преживео. Ови догађаји су поставили темеље за каснију критику и осуду ове јединице због злоупотребе моћи и повезаности са режимом.

Атентат на Ђинђића био је последњи ударац за ЈСО, који је након тога расформиран, а многи припадници ухапшени или постали предмет суђења. Ипак, неки од њих су наставили да служе у новим формацијама, попут Жандармерије, чиме је остало присутно наслеђе ове контроверзне јединице.

Након расформирања, многи бивши чланови јединице завршили су на различитим позицијама, док су вође и истакнути припадници, попут Милорада Улемека Легије, осуђени за различите злочине укључујући атентат на премијера Ђинђића. Неки бивши чланови ЈСО-а су се повукли из јавности, док су други наставили да раде у приватним безбедносним фирмама или су остали под присмотром државе због могућих веза са криминалним структурама.