Легију обучавао Готовина?! ИСПЛИВАЛИ МАЊЕ ПОЗНАТИ ДЕТАЉИ ИЗ УЛЕМЕКОВОГ ЖИВОТА

Ово је само један од непознатих детаља Легијиног живота које откривају тајна документа неколико безбедносних институција и сведочења његове породице и пријатеља, али и искази на суђењима.

- Када су се растајали Легија и Готовина су се поздравили уз договор да се убудуће виђају само преко нишана - сведочи се у једној од белешки.

Кажу, међутим, да се то није обистинило јер су се видели и у више него пријатељским околностима, пошто је Готовина помогао Легији да се у Херцеговини скрива од српске потернице након атентата на Ђинђића.

Легија је провео седам година у Легији странаца - од 1985. до 1992. године. Како је испричао његов друг из детињства познати криминалац Кристијан Голубовић, Легија је одувек желео да оде у Легију странаца.

- Ја сам му рекао: "Хајде да пљачкамо банке негде по западу и да се вратимо кући са хрпом пара, па да отварамо локале." Он каже: "Нисам ти ја за то!" И човек стварно оде у Легију - испричао је Голубовић.

А у Легији странаца Улемеку је био инструктор хрватски генерал и ратни злочинац Анте Готовина. Како се годинама касније причало, Легија је тих година које је провео у Легији странаца од неозбиљног дечка постао елитни специјалац.

Пензионер са средњом музичком

На почетку суђења за убиство премијера Зорана Ђинђића Улемек је открио своју школску спрему.

Судија: Која вам је стручна спрема?

Легија: Завршио сам Средњу музичку школу и ИВ степен за ауто-механичара.

Судија: Шта сте по занимању?

Легија: Пензионер.

Судија: Да ли сте одслужили војни рок?

Легија: Не.

Готовина убијао Србе

Анте Готовина се из Легије странаца вратио на почетку распада Југославије у Хрватску и ушао у хрватску војску. Суђено му је пред Хашким трибуналом због догађаја током Операције "Олуја", за злочине почињене на подручју Републике Српске Крајине 1995. Ухапшен је на Канарским острвима децембра 2005, а након прве фазе вишегодишњег хашког процеса осуђен је на 24 године затвора због злочина против цивила, али је другостепеном одлуком проглашен невиним.

Његова јединица се помиње у вези са акцијама код Масленице, око Динаре, на Ливањском пољу и близу Гламоча, у Босанском Грахову, Стрмици, Книну, Дрвару. Јединици којом је он командовао приписује се масакр заробљених војника Републике Српске у Мркоњић Граду, више од 150 мртвих.

Из Легије странаца, иначе, Улемек је на крају дезертирао, а претходно је и бежао из ње.

- Први пут је бежао из Легије странаца 1987. године, и то само да би посетио родитеље и брата у Београду. Границу је прелазио илегално јер није имао пасош. Почетком деведесетих се вратио у Легију странаца и био ангажован у Заливском рату - говоре службене информације.

У Легији странаца је био наредник, главни за пријем нових кандидата, а потом главни инструктор за обуку, да би на крају постао командир десантне групе.

Назвали га Цема због џакова цемента

Легија је крштен у цркви и био је наводно јако побожан док се није одао дружењу с криминалцима. Када је био мали, породица га је звала Миша. Био је сићушан, мршав, али, кажу, галамџија. Кад је био старији дечко, укућани су му дали надимак Цема јер је имао тегове направљене од цемента, које је по читав дан дизао. Био је члан омладинске задруге, а у фабрици пива БИП носио је гајбе и товарио их у камион. Продавао је стрипове испред "Старог Меркатора" а понекад је и тапкао карте испред биоскопа "Југославија" на Новом Београду.

Фурао панк фазон

Према сведочењу Кристијана Голубовића, Улемек је фурао панкерски фазон.

- Обезбеђивали смо дискотеке, он "Безистан", ја "Лондон". Јурили смо лепе девојке и лепу гардеробу. Он је фурао панк фазон. Легија ми је непознат, знам га само као Милорада Улемека Цему. Иначе, ја сам био тај који је западао у невоље и који се тукао. Он је био тампон-зона и у најжешћој фрци. Имао је у себи урођен полицијски кодекс: исправљао је криву Дрину на прави начин.

Из муслиманског заробљеништва код Арканових "Тигрова"

Легија је 1992. радио у Београду за војног обавештајног официра Неђу Бошковића. Послали су га у Зворник, где је Алија Изетбеговић имао јако упориште муџахедина. Хтели су да сруше брану хидроцентрале. Тада су га заробили муслимани.

- Причао је да му је ратовање на Балкану било много теже него сва ратишта у Африци. Каже да тамо генерали иду заједно са својом војском, а овде не. Овде сви говоре исти језик, не разликују се физички, а тамо су непријатељи раздвојени. У тој акцији код бране ухватили су њега и још неколицину и повели их на стрељање. Међутим, он успе да им побегне. Сакрио се и примирио, а после неког времена нашли су га Арканови добровољци. У то време није знао ни ко су ни шта су. Они су га одвели код Аркана. Милорад му је потанко испричао ко је и шта је, а Аркан се одушевио и тада су се договорили да Милорад обучава његове "Тигрове" - навео је један од извора.

Побегао од жене чим се породила

Када се вратио из Босне и Крајине, Легија се оженио Мајом Луковић, која је из Канаде дошла у Ердут, како су испричали њени, са опремом и моторолама за српску војску. Упознали су се у Ердуту 1992, када је она као новинар канадске телевизије ишла да извештава о догађајима у Југославији. Причала је да је љубав између њих напросто букнула, као и да га је звала Миша или Цуца, као и да је он њу звао Цуца. Аркан им је био кум на венчању, а поклонио им је и стан.

Идила очито није потрајала, па је Маја касније испричала како ју је Легија оставио са тек рођеном бебом.

- Када сам ушла у седми месец, Милорад ми је "наредио" да идем у Торонто да се породим. Када је Николија рођена крајем 1998, Милорад је звао по пет пута дневно и говорио: "Љубави, љубави како сте ми?" Њено рођење је прославио у Београду са другарима из ЈСО. Но, после две недеље од ћеркиног рођења, Милорад ми је поручио да не жели више да има породицу. Напустио је своју жену, али и дете старо свега две недеље. Јавио се, додуше, потом само још једном, да нам честита нову 1999, али сам ја тада из његових речи и понашања схватила да је откачио - наводи се у једном од сведочења.

Маја је касније тврдила и да су имали кућу у Кошутњаку, скупоцен намештај и новац којим је она помагала његову породицу, али да јој је све то Легија узео, те да када се дете родило, није имала чиме да га издржава.

Милошевић га звао Болид

Тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић одликовао је јула 1999. Легију, који је тада био командант ЈСО. Легија је добио Орден југословенске заставе другог степена - друго по рангу тада подељених ордена појединцима.

Наиме, Легија је током рата на Косову одговарао само Милошевићу, који је директно командовао ЈСО. Према Легијиним речима, био је са јединицом на Косову јуна и јула 1999, када му је Радомир Марковић наредио да формира групу која би штитила председника Милошевића. Тада су најспособнији људи били у Трећој борбеној групи, коју је водио капетан Ненад Бујошевић, кога је Легија одредио да иде у Београд.

С друге стране, Милошевић је Легију због неких акција на Космету назвао Болидом, како га је касније увек ословљавао.

Ђинђић није крио да га се плаши

Покојног премијера Зорана Ђинђића, према белешкама, највише је бринуло шта ће у данима петооктобарског преврата 2000. Легија урадити са "црвеним береткама". Сам Ђинђић је препричао један њихов сусрет у Београду:

- Ушао сам у блиндирани џип. Провозали смо се градом и Легија ми је рекао: "Великих срања ће бити. Наређења су екстремна". Питао сам га шта да радимо. "Не пуцајте на полицију и не упадајте у касарне", кратко ми је одговорио. "Нећемо" - обећао сам. Тражио је моју реч. Дао сам је!

Бивши шеф специјалног тима Службе државне безбедности Божидар Спасић каже да су Легија и припадници његове јединице били страх и трепет, те да су дивљали по Београду и Кули.

- Такви људи попут Улемека нису могли никако да уђу у службу, но Легија је створен као припадник ЈСО, који је Јовица Станишић формирао у великој тајности од осталих припадника служби. Били су страх и трепет - рекао је Спасић.

Препричао је и једно дивљање по Београду Легијине јединице.

- Знали су да крену у град са неких шест-седам џипова и онда Легија почне из једног џипа да им командује радио-везом која се чула и ван аутомобила: "Ајмо сад сви на црвено".  Па: "Ајмо сад сви на зелено". Тада им нико није могао ништа - испричао је Спасић.