ПИСМА ПОРОДИЦЕ ЕМЕ УБИЈЕНЕ У РИБНИКАРУ КИДАЈУ ДУШУ! "Кратак је био твој живот... Радуј се, смеј се и певај заувек у царству небеском"

"Љубави наша прва на свету, ти си била наш божији дар и наш остварени сан… Недосањани. Много смо те чекали, сањали о теби и молили се Богу да нам те сачува од твог првог дана живота. Имали смо срећу да будеш са нама тачно пет месеци до твог четрнаестог рођендана. Желела си за тај рођендан велику журку. Желела си у Француску, на море, али како си нам објаснила заиста ниси могла на одбојкашки камп, јер никако ниси могла да пропустиш Нушићијаду у Ивањици. Нисмо баш могли да се сложимо око твог избора музике, "цроп“ топова, босих ногу и преко воље намештеног кревета. Али смо увек знали колика је твоја душа, твоја доброта, памет и лепота. Твој највећи дар је твој осмех, твоја радост и твоја, увек, спремност на опрост. Толико си дивна љубави наша, наш си понос заувек, наша радост, наша љубав и наш бол. Као што си се прерано родила, тако си и прерано отишла. Хвала ти, Емице наша, што смо те имали баш такву каква јеси и што смо били део твог великог срца. Радуј се, смеј се и певај заувек у царству небеском и молимо те да нам помогнеш и даш снаге да живимо са тобом у срцима али без твог гласа и загрљаја. Највише чувај секу као што си је одувек чувала. И запамти: Никада нам те нико не може одузети јер си ти наша љубав, а љубав је вечна! Волимо те неизмерно и свим срцем заувек.", пише у писму, а у потпису стоје мама, тата и сека.

"Емице љубави наша. У нашем заједништву ми смо нашу радост живели, осећали је сваког тренутка и били захвални Богу на таквој благости. Ми, љубави наша, немамо жала за неисказаним осећањима, загрљајима и пољупцима. Ми смо нашу љубав живели у свој њеној пуноћи, лепоти и нежности. 3. октобра 2009. године, Бог нам те поверио на чување и ми смо се пуним срцем волели пуних тринаест година и тачно седам месеци. Тог 3. маја 2023. године, узета си од нас заједно са својим другарима и омиљеним чика Драганом, потпуно необјашњиво и несхватљиво. Иако знамо да вас све сада чува Бог, ми тешко и са болом прихватамо коначност те чињенице и не можемо да се одрекнемо нашег родитељског задатка, дечије радости пред нашим очима и твоје нежности у нашим додирима. Ми се, Еми наша, трудимо сваког дана да будемо јаки и снажни, тако што ћемо наставити да разликујемо добро од лошег, те тако сачувати здрав разум и тако што ћемо оставити отворено срце и прихватити љубав и подршку добрих људи који нам је дарују теби у част. Утеху покушавамо да нађемо у томе да си у радост небеску отишла из животне радости и лепоте живота. Толико је кратак био твој овоземаљски живот, а опет си научила све што једно људско биће треба за живота да научи: да воли, да опрости, да се исправи када погреши, да се радује, да буде благо, великодушно, добронамерно и захвално. Многи то не успеју ни за дуговечност. Ема наша, према теби и твом животу имамо дубоко поштовање и знамо да наше животе морамо наставити тако да те будемо достојни. Не знам да ли ћемо у томе успети, али ти обећавамо да ћемо се трудити да љубав у нашим срцима буде већа од наше туге, да захваљујемо Богу на свему што нам је дао, на свему што нам још даје, да будемо храбри и лаки на опросту, баш како си нас ти томе научила. Знај да ћемо те заувек звати Радости наша, Весеље наше, Божији дару… Волећемо бескрајно нашу породицу и наше пријатеље, огрнућемо се љубављу и молити се драгом Богу и теби, Ема наша, за благост и спасење.Са нама и у нама си заувек, љубави вољена!", пише у другом писму, а у потпису стоје "мама, тата и сека".

"Од тренутка када су те донели у стан, била си ми неизмерно драга. Била си најмања беба коју сам икад видела. Имала сам ту част у животу да смо делиле најдивнију породицу коју човек може да пожели. И да смо одрастале у најтоплијем дому, на најлепшем месту у Београду. Собу коју си делила са секом сам пре тебе делила ја са мојом, доручак нам је сваки дан правила наша дивна бака Љубица, у вртић Полетарац је по нас долазио наш драги деда Синиша. Моја тета Нина, а твоја мама, је проводила сате учећи са нама тешке предмете, а љубав између ње и моје маме нас је обе научила какав диван дар је имати блиско сестринство. Гледајући те како одрасташ и како ме прерасташ, за мене је био најдивнији осећај. Можда зато што су наши животи били толико слични. Када си се играла са секом, спремала за школу, ишла на разне активности у крају, имала сам осећај као да видим себе у том узрасту, уз исте људе око нас, на истом месту. Увек си желела да се играш мојим телефоном и да се сликаш њиме безброј пута док ја не гледам. Сваки пут када бих отворила галерију, нашла бих десетине скоро истих слика. Када ти нисам дозвољавала говорила си: „Дај ми, већа сам од тебе!” Сада схватам да си то била у сваком смислу. Да си стварно била највећа Душа, а те слике ми сада вреде све. Волим те Емић-Кремић и ти си моја Велика Сека", пише у писму њене сестре од тетке.

"Толико ми фалиш да ми преврнеш очима кад ја обучем или кажем нешто што ти сматраш да није довољно кул. Ти си моја оријентација јер је твоје младо кул мишљење бесконачно боље од мог… И прва си од свих нас сестара схватила да су једна мала торбица, једна „црвена”, један Марс и добар сјај за уста, довољне девојци за један добар дан на овој планети. Фалиш ми да ми кажеш „А, Нићооо… ” кад ти кажем нешто што ти апсолутно не подржаваш. Како ја сада да се оријентишем и кога ја да слушам и тако ме јако боли што ниси поред мене. Наша сестрице, чуваћемо Милу и бићемо најбоље старије сестре које можемо бити", пише у писму.

"Душа бескрајна као океани, са гомилом смеха улепшани дани, омиљени ортак, људина у свему, нема речи довољних да опишем Ему. Неисцрпан хумор и радовање срећи, увек неустрашива, а опрост још већи...Хтела сам да напишем песму, јер нисам желела да реченица којом описујем Емину душу има на крају тачку. Такође, желела сам да ми песма буде смешна јер је Емин хумор био најинтелигентнији на свету и њене форице су бесконачно забављале моје срце. Моја песма је требало да исприча каква је људина Ема била, али нема довољно стихова за то. Требало је и да буде о њеној неустрашивости, али то би онда била епска песма, а Ема није измишљен јунак и њена дела су била итекако стварна. Знам да је некако успела да докучи многе овоземаљске тајне, знам да је некако успела да докучи и бесконачно осећање космичке љубави, знам да је некако успела да пронађе најфиније нити доброте душе и некако је успела да нас све њима споји. И видим јој осмех преко целог ведрог лица, видим јој радост, видим да се и даље негде нашали са мном, тобом, свима нама и знам да нам је свима ту, сваки дан. Због њених умећа се лакше бива на овом свету, боље се разумемо, јасније се међусобно сви скупа видимо и бесконачно много волимо. Волимо те Ема, кроз све космосе, унивезуме, светове, векове и назад", пише у писму.

"Наша Ема наша радост. Тешко је дошла на свет. Много смо се трудили да је сачувамо да преброди почетне тешкоће. На срећу и хвала Богу, постала је здраво и напредно дете. Нама нарадост и понос. Била је изузетно интелигентна, мирна и осетљива „као лакмус папир”. Изузетно је волела живот и свако живо биће. Посебну пажњу, нежност и бригу показивала је према слабим и немоћним. Знала је увек заплакати над туђом муком и проблемима. Себи је посвећивала пажњу до савршенства, од одеће, фризуре, неге тела и сваком детаљу на себи и секи. Волела је посебну врсту музике, а обожавала је спортисте националне хероје. Посебно се инересовала за историјске истине изван школског градива. Имала је све предиспозиције да постане врхунска одбојкашица. Родитељи су се трудили да сваки тренутак живота искористи за усавршавање у спорту, математици, језицима. Волела је радост и дружење, али мало је времена имала за то. Искреним другарицама и пријатељима била је одана, привржена и максимално толерантна. Расла је и развијала се, можда и пребрзо. Као да је осећала да ће кратко живети, у задњим месецима знала је да казе: „Ја више нећу расти и нећу имати децу”. Ми смо говорили супротно, али она би на то одћутала. Сад када је нема са нама, питамо се да ли смо били строги према детету које је брзо одрастало? Како је поносито израстала и борила се за праве вредности, истину и правду, тако је часно и поступила у пресудном тренутку. Нама остаје вечита туга и утеха што смо је имали и што се никада и нигде није недостојанствено понашала. Нека наша срећица нађе мир и утеху у Царству Небеском, а ми ћемо се трудити док смо на земљи да је ничим не разочарамо", пише у писму.