ПОТРЕСНЕ РЕЧИ МАЈКЕ ДЕВОЈЧИЦЕ УБИЈЕНЕ У РИБНИКАРУ: Овако сам сазнала да ми је ћерка мртва

Нина Кобиљски чију је ћерку 3. маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару усмртио дечак убица сведочила је данас у парничном поступку које су породице жртава дечака убице покренуле против његових родитеља.

Данашње суђење завршено је сведочењем Нине Кобиљски која је истакла да емоције у њој осам месеци куљају и да нема с ким да их подели и да јој је важно да каже оно што јој је на души.

- Ема је била наша трећа срећа. Имала сам две неуспеле трудноће. Добили смо је уз озбиљне терапије. Превремено је рођена, није самостално дисала, имала је упалу плућа, гледали су да ли постоји излив крви на мозак. Бринули смо да ли ће да преживи, да ли ће моћи сама да једе, да се развија, стрепње су биле јаке. Она је велики борац и све је победила. Бог ју је сачувао. Рођена је јер је требала овом свету. Говорила сам јој је да је она мој дар од Бога и неостварени сан - испричала је мајка.

Како је рекла, молила се да добије ћерку, и добила је Ему којој је како каже стално говорила да је баш њу желела, а онда је добила и друго дете.

- Нисам знала да ли сам незахвална ако желим још једно дете. Нисам хтела да Ема буде сама. Прошла сам исту терапију, исти инкубатор. Бог је био милостив, отпочели смо срећу у четворо. До 3. маја смо живели живот испуњен љубављу и заједништвом. Ема је расла уз сестру, родитеље, родбину, пријатеље, кумове. Кад год би видела да се неко грли, трчала је да их и она загрли. Као да је грлила љубав коју види испред себе - казала је Нина и објаснила: 

- Иако је прошла бројне здравствене изазове, израсла је у здраву девојчицу, високу 180 центиметара. Успела је да победи све и да превазиђе сваки изазов који се нашао пред њом.

Неутешна мајка казала је да је ћерка са својих 13 година научила да воли, да опрости, да се исправи када погреши, да помаже, да буде добра унука и пријатељ, предивна сестра.

- Било нам је важно да пренесемо деци своје животне постулате и видели смо да су их усвојиле. Говорила сам јој да живот није присила, да сама бира своје жеље, окружење, пријатеље, позив. Ми нисмо ту да је контролишемо, већ да је усмеравамо. Говорила сам јој да је она та која слободном вољом бира шта ради, мисли, како се влада, понаша - објаснила је Нина.

Како је објаснила она је била поносна што је њена ћерка научила да буде одговорна, а то је увидела на путовању на ком су биле заједно два дана пре масакра. 

- Захвална сам Богу за та два дана и стално им се враћам. Десило се све што је требало да се деси у њених 13 година. Није ускраћена за емоцију, топлу реч, загрљај. Не осећам да сам могла више од тога. Драган није имао тај 1. и 2. мај. Ја сам их имала, али није довољно, није ми лакше него њему. Дан пред повратак са распуста у школу Ема је први пут исфенирала косу, јер се спремала за сликање у школи. Била је пресрћена. Рекла ми је: "Ти ћеш мене сада стално овако да фенираш" - присетила се њена мајка. 

 Нина Кобиљски се присетила и тог кобног 3. маја и како је нејна ћерка отишла у школу. 

- Тог 3. маја сам устала у седам сати. Ема ме је дочекала спремна, у омиљеној мајици коју сам јој тог априла донела са пута. Ставила је маскару, сјај за уста, коректор. Устала је у пола седам како би прва заузела купатило да би се спремила за сликање које је једва чекала. Спаковала је сјај и четку за косу коју је наставник географије касније тог дана принашао поред њене клупе. Отишла је, али се вратила јер је заборавила картоне за техничко - испричала је неутешна мајка. 

Нина је, како је испричала, кренула на посао у Панчево, када је у 8.48 сати добила позив да се у ОШ "Владислав Рибникар" догодила пуцњава.

- Мама Емине најбоље другарице ме је звала да ме пита да ли се Ема јављала, рекла је да је била пуцњава у школи, да трчи тамо. Неконтролисано сам се тресла. На Панчевачком путу сам наишла на полицијску контролу. Стала сам испред њих и почела да трубим да дођу до мене, нисам могла да изађем из аута. Замолила сам полицајца да преко мотороле пита да ли је била пуцњава у школи - додала је.

Полицајац јој је, како је изјавила, рекао да је рањен чувар школе, али да су сва деца добро, а она се некако сабрала и кренула према школи успут позивајући родитеље друге деце молећи их иду и испред школе и чекају њене ћерке.

- Када сам дошла испред школе, сва сам се тресла, нисам могла да се смирим ти је било инстинктивно. Сатима смо чекали, тражили одговоре, шетали по болницама али ништа нисмо сазнали. У једном моменту, сам отишла у полицијску станицу где сам видела оца једне девојчице, питала сам га шта му је, а он ми је рекао "па како не знаш, ћерка ми је убијена". Чекала сам да ме прозову, јер је таква била процедура, али опет нисам била свесна свега. Попела сам се не знам како на другуи спрат, прозвали су ме и тада ми је инспектор рекао "жао нам је...", тада сам пустила крик, крик који је све време био у мени, изашао је напоље - присећа се Нина и додаје:

- Позвала сам мужа и мајку и рекла "Ема је погинула!", мојој мами сам јавила, а онда сам видела све родитеље и грлили смо се, исту тугу смо делили. Након тога, ја сам се само пробудила у колима Хитне помоћи. Муж је пао испред апартмана, мајка испред школе, падали смо сви....када сам се вратила у стан, било је пуно људи, легла сам у Емин кревет, ту сам плакала и мирисала њен јастук, загрлила њену пиџаму - напуклим гласом испричала је Нина. 

Како је објаснила идентификација и сахрана, били су нови ударци за породицу. 

- Кренули смо у Судску медицину и тамо срели мајку од једног играча, мој муж му је био тренер. Било нам је лакше јер знамо некога ту, препознали смо тело, а потом заказали сахрану. На Централном гробљу моји родитељи имају гробна места, хтели смо ту да је сахранимо, али није било могуће. Звали су нас са гробља након 15 минута и рекли да бирамо гробно место, и тако смо одабрали једно - прича мајка. 

Како је мајка изјавила пред судом, није детету испуњавала све жеље. 

- Тражила му је неку гардеробу и патике, нисам желела да јој купим, јер сам је улила да материјале ствари нису битне. Али тада, сам одлучила да је сахраним у тим стварима које је желела. Отишли смо у радњу и купили све те ствари, које је она желела - испричала је Нина Кобиљски.